NEUROLOGIJA – NEUROHIRURGIJA

Tumori mozga su tumori koji zahvataju tkivo mozga ili moždanih ovojnica.

Kako možemo primetiti da pas ili mačka boluju od tumora na mozgu?

Ljubimac može razviti simptome u zavisnosti od lokalizacije na mozgu i  funkcije koju  taj deo mozga obavlja. Najčešći simptom su napadi nalik epileptičnim. Na tumor mozga naročito možemo posumnjati ako se ovakvi napadi prvi put jave kod psa ili mačke starije od 7 godina. Mogu se uočiti promene u ponašanju kao što su odsutnost, dezorijentacija, zaboravljanje naučenih radnji, gubitak ravnoteže, slabost i gubitak vida. Međutim, svi ovi simptomi se mogu javiti i kod mnogih drugig oboljenja,

Šta je uzrok pojave tumora na mozgu?

Tumori mozga nastaju kao rezultat greške prilikom ćelijske deobe kada promenjene ćelije nekontolisano rastu i umnožavaju se, a sistem u organizmu koji reguliše deobu i rast ćelija zakaže. Pojedine rase kao što su Bokseri i Zlatni retriveri češće oboljevaju od ove vrste tumora.

Kako se dijagnostikuju tumori mozga?

Neurološkim pregledom se utvrđuje lokalizacija, odnosno koji deo mozga je zahvaćen tumorom. Tumori mozga najčešće daju sporo progresivne simptome, koji su asimetrični odnosno lateralizovani. (zahvataju jednu stranu tela).

Pregled Magnetnom rezonancom je potreban kako bi se postavila radiološka dijagnoza. Kompletna dijagnostika podrazumeva patohistološki pregled uzorka uzetog biopsijom.

Tumori mozga mogu da potiču iz spoljnih omotača mozga (meninga), unutrašnjeg omotača, krvnih sudova, žlezda u i ispod samog mozga, ili samog moždanog tkiva. Tumor koji se najčešće javlja kod pasa a i mačaka je Meningiom, koji je najčešće benigni tumor moždanih ovojnica, ali postoje i maligi oblici. Tumori dubljeg moždanog tkiva su takođe česti, koji su svrstani u grupu pod nazivom Gliomi. Gliomi su tipično maligni tumori. Drugi, nešto ređi tumori su tumori horioidnog pleksusa, ependimalni tumori, tumori hipofize i tumori embriogenog porekla.  Limfom i histiocitni sarkom su takođe tumori koji se mogu javiti na mozgu.

Biopsija tumora na mozgu je invazivna i rizična procedura te se najčešće opcije terapije razmatraju na osnovu nalaza pregleda magnetnom rezonancom.

Koja je terapija tumora mozga?

Kao i druge vrste tumora, tumori mozga mogu da se tretiraju hemoterapijom, radioterapijom i hirurgijom. Koji od ovih tretmana je adekvatan, definitivno zavisi od tipa i lokalizacije tumora. Pojedini tumori dobro odgovore na hemoterapiju – npr. Limfom. Većina tumora dovodi do nakupljanja tečnosti usled povećanja pritiska na okolno tkivo I povećanja propustljivosti okolnih krvnih sudova. Kortikosteroidi su lekovi koji se uvode kako bi smanjili otok i pritisak na tkivu u ovim slučajevima.

Hirurgija je moguća u nekim slučajevima, kada je tumor lokalizovan na površini ili blizu površine mozga, gde je dostupan i moguće ga je ukloniti sa minimalnom traumom moždanog tkiva. Tumori koji zahvataju dublje strukture smatraju se neoperabilnim.

Radioterapija može u nekim slučajevima biti efektna kao i hirurgija. Često se koristi kod tumora koji su neoperabilni ili zahvataju veliku površinu mozga.

Koja je prognoza za pacijente sa  tumorom mozga?

Prognoza zavisi od tipa i lokalizacije tumora. Nažalost, u velikom broju slučajeva prognoza je nepovoljna.  Međutim, postoje pozitivni primeri gde terapija moze da dovede do izlećenja ili dugog perioda remisije.

Bolesti lumbosakralnog dela kičme obuhvataju degenerativne promene na lumbosakralnoj vezi i / ili kompresiju pripadajućih nerava.

Lumbosakralni zglob je mesto na kičmenom stubu koje trpi najveće opterećenje pri pokretu. Kao rezultat toga na ovom mestu se često dešavaju degenerativni procesi.

Lumbalni deo kičme je deo tela koji je mobilan, dok je sakrum statičan pri pokretu, tako da je intervertebralni disk lumbosakralnog zgloba mesto koje trpi veliki stres. Degeneracija diska može rezultirati protruzijom ili ekstruzijom. Kada se to desi dolazi do kompresije nerava koji se pružaju iznad diska ili na mestu izlaska nervnog vlakna iz kičmenog kanala kao rezultat pritiska koji vrši materijal diska, otoka mekog tkiva ili used kolapsa foramine odnosno foraminalne stenoze ili proliferacije kosti. Ova kompresija dovodi do bolnosti, a dalja progresija dovodi do disfunkcije nerva.

Šta je lumbosakralna veza?

Lumbosakralna veza je mesto vezivanja poslednjeg lumbalnog pršljena (L7) sa sakrumom. Na ovom mestu kao i između drugih vertebri nalaze se zglobni faceti koji obrazuju dva mala zgoba i intervertebralni disk koji služi da resorbuje šok između dva pršljena prilikom pokreta. Nervni koren koji izlazi iz kičmene moždine kroz foramen između kičmenog pršljena L7 i sakruma pripada nervu išijadikusu, koji je najveći nerv zadnjih nogu. Ostali nervi izlaze kaudalnije.

Koji su simptomi oboljenja lumbosakralnog dela kičme?

Ova patologija se najčešće javlja kod pasa srednje starosne dobi ili stariji, pasa srednjih i velikih rasa (Nemačkih ovčara, Labradora, Dalmatinaca) i ređe srednjih rasa. Mačke takođe mogu imati ovaj problem. Kada dođe do kompresije nerva dolazi do pojave bolnosti i inflamacije što ometa njihovu funkciju u sprovođenju impulsa. Nervi u ovoj regiji inervišu zadnje noge, rep, anus i genitalije. Posledično, psi sa patologijom u lumbosakralnom delu najčešće imaju istoriju sledećih problema:

• Bolnosti u donjem delu leđa
• Nevoljnost da obavljaju aktivnost
• Bolnost, slabost i nekoordinaciju u zadnjim nogama
• Urinarnu ili fekalnu inkotinenciju
• Bolnost pri mahanju repom

Kod mačaka se javlja nevoljnost da skaču i agresija usled bolnosti.

Simptomi zavise od toga koji nervi su zahvaćeni kompresijom, i od stepena i dužine kompresije.

Kako se dijagnostikuje ovo oboljenje?

Detaljan klinički pregled od strane neurologa i ortopeda je ključan da se posumnja na lumbosakralnu bolest. Potvrda dijagnoze se postiže pregledom magnetnom rezonancom. Za pregled magnetnom rezonancom neophodno je da pacijent bude u opštoj anesteziji, što se vrši pod nadzorom stručnog tima.

Elektrofiziološke studije  (EMG) i radiografija mogu dodatnim informacijama da doprinesu dijagnozi. Diferencijalno dijagnostčki u obzir dolaze displazija kukova, i drugi uzroci bolnosti u zadnjem delu leđa.

Koja je terapija ove vrste oboljenja?

Izbor terapije zavisi od uzroka i obima kompresije nerva. Neurolog se nakon postavljene tačne dijagnoze odlučuje za adekvatan vid terapije.

Nehirurški tretman

Nehirurška terapija može da dovede do poboljšanja i smanjenja bolnosti na određeni vremenski period, kod ljubimaca gde je kompresija nerva minimalna.

U nehirurški tretman spada:

• Kontrola fizičke aktivnosti – apsolutno mirovanje na određeni vremenski period a nakon toga kontrolisana aktivnos.
• Anti inflamatorni lekovi – oralno ili u okolini mesta inflamacije.
• Fizikalna terapija, manipulativna (mnuelna) terapija, ultrazvučna i elektroterapija.
• „Shockwave“ terapija – tehnika koja se koristi u humanoj medicini ali se otvara mogućnost primene u veterinarskoj praksi.
• HidroterapijaDekompresivna hirurgija (laminektomija)U slučaju hernijacije intervertebralnog diska  dolazi do protruzije (stvaranja izbočine na omotaču diska) ili do ekstruzije (izlaska centralnog sadržaja diska). U slučajevima gde je došlo do protruzije ili ekstruzije intervertebralnog diska bez kompresije nervnih korena i nestabilnosti izbor tretmana može biti dekompresija metodom dorzalne laminektomije. Ova metoda podrazumeva uklanjanje dela kosti na pršljenu, čime se pravi otvor na kičmenom kanalu, što omogućava hirurgu da ukloni materijal diska koji pravi kompresiju na cauda equinu.Lumbosakralna distrakcija i stabilizacijaPoslednjih godina razvijaju se nove hirurške tehnike za pse gde je prisutna kompresija nervnih korena i patološka lumbosakralna nestabilnost. Ova tehnika podrazumeva distrakciju (razmicanje) lumbosakralnog zgloba postavljanjem specijalnog titanijumskog implanta  između vertebri i postavljanjem sistema koji dodatno daje stabilnost zglobu. Ova metoda dovodi do oslobađanja nerava od kompresije, stabilizuje lumbosakralnu vezu i sprečava dalju progresiju bolesti.  Nakon ovakve hirurške procedure neophodna je postoperativna nega na visokom nivou kako bi se izbegle komplikacije i omogućio oporavak pacijenta.

Šta je cervikalna spondilomijelopatija ( „Wobbler“ sindrom)?

Cervikalna spondilomijelopatija ili “Wobbler” sindrom, je oboljenje cervikalnog (vratnog) dela kičmenog stuba, koje utiče na kičmenu moždinu u tom delu i prenos  nervnih signala između mozga i ostalog dela tela.

Postoji više vrsta morfoloških problema na kostima kičmenog stuba kod obolelih pacijenata. Najčešće, nepravilno razvijeni vratni pršljenovi predstavljaju predispoziciju za probleme sa intervertebralnim diskovima. Pri čemu dolazi do degeneracije diskusa i protruzije materijala  u kanal kičmene moždine što stvara kompresiju na kičmenu moždinu. Nestabilnost kičmenog stuba u vratnoj regiji dovodi do dodatnih reaktivnih promena na zglobnim facetima pršljena.

Kompresija kičmene moždine može se pojačati prilikom pokreta i promene  položaja vrata. Kao rezultat toga , pokret vrata može dovesti do dodatne repetitivne traume kičmene moždine.

Kod ovih pasa često dolazi do spazma vratne muskulature.

Šta je uzrok “Wobbler” sindroma?

“Wobbler” sindrom je primarno genetska bolest.  Postoje podaci u literaturi koji sugerišu da oboleli Dobermani imaju manji dijametar kanala kičmene moždine od zdravih pasa ove rase, što može povećati rizik za nastanak bolesti. Pojačana rotacija kičme u donjem vratnom delu može da objasni zašto se “Wobbler” sindrom najčešće ispoljava u toj regiji.

Kako se može prepoznati “Wobbler” sindrom kod pasa?

Oboleli psi pripadaju najčešće velikim ili gigantskim rasama pasa. Simptomi se mogu javiti u toku života. Gigantske rase kao što su Velike Danske doge najčešće ispolje simptome u ranijem periodu, dok se kod Dobrmana bolest ispoljava najčešće u srednjoj starosnoj dobi. Klinički simptomi variraju u zavisnosti od obima i dužine trajanja kompresije kičmene moždine.

Psi sa ispoljenim simptomima najčešće imaju nekoordinisan hod, sa tendencijom saplitanja i vuku ekstremitete pri hodu. Pojedini imaju bolnost u vratnoj regiji, dok mnogi ne pokazuju bilo kakvu nelagodnost. Može doći do progresije simptoma i do pojave paralize sva četiri ekstremiteta.

Pojedina oboljenja kao što su: spinalne frakture, tumori kičmene moždine, druge nasledne anomalije, poremećaji koagulacije, metaboličke bolesti (hipotireoidizam, Kušingov sindrom), meningitis pa čak i pojedine parazitske infekcije mogu prouzrokovati slične simptome.

Kako se “Wobbler” sindrom dijagnostikuje?

“Wobbler” sindrom je prouzrokovan malformacijama na kostima pršljena koje prave pritisak na kičmenu moždinu ili hernijacijom intervertebralnih diskova usled nestabilnosti vratnih pršljenova.  Dijagnoza se potvrđuje pregledom magnetnom rezonancom.

Kako se tretira “Wobbler” sindrom?

Najbolji izbor za terapiju ovog sindroma zavisi od uzroka i obima problema, kao i od dužine trajanja kompresije kičmene moždine. Neurolog na osnovu rezultata dobijenog pregledom magnetnom rezonancom pravi plan terapije individualno za svakog pacijenta.

Nehirurški tretman se preporučuje samo kod slučajeva gde patologija nije izražena i gde su simptomi blagi a progresija bolesti spora. On obuhvata :

• modifikaciju fizičke aktivnosti: strogo mirovanje na određeni period i kontrola fizičke aktivnosti dugoročno
• anti-inflamatornu medikamentoznu terapiju.
• fizikalnu terapiju: manuelna ( manipulativna), ultrazvučna terapija i hidroterapija.

Hirurški tretman

Dekompresivna hirurgija (ventral slot)

Patofiziologija hernijacije diskusa se može lakše razumeti ako se napravi poređenje  intervertebralnog diska sa krofnom ispunjenom džemom. Patologija diska može da bude ili ekstruzija (nalik isistiskanju džema iz krofne), gde sadržaj diska ulazi u prostor kičmenog kanala, ili protruzija (nalik ispupčenju ili komadu sunđerastog dela krofne), gde deo omotača diska ulazi u kanal. Kod pasa kod kojih je prisutna ekstruzija ili protruzija diska bez dokaza veće nestabilnosti ili kompresije nervnih korenova, dekompresija “Ventral slot” tehnikom može biti adekvatna hirurška terapija.

Ova tehnika podrazumeva uklanjanje dela kosti na vratnom pršljenu, nalik prozoru, koji omogućava da se ukloni material diska i izvrši dekompresija (oslobađanje pritiska) kičmene moždine.

Vertebralna distrakcija- fuzija (distrakcija- fuzija kičmenih pršljenova)

Poslednjih godina, razvijena je veoma efikasna metoda hirurškog tretmana za pse sa “Wobbler” sindromom gde je prisutna kompresija nervnih korena i nestabilnost. Dodatno ova metoda rešava problem stvaranja dinamičkih lezija nastalih kompresijom pri pokretu vrata i sprečava dalje povređivanje kičmene moždine. Ova tehnika obuhvata distrakciju(rastezanje) susednih pršljena postavljanjem titanijumskog implanta.

Proteza cervikalnog diska (zamena diska)-ova tehnika je još uvek u razvoju.

Zašto je fizikalna terapija važna?

Fizikalna terapija omogućava da se psu povrati mobilnost, snaga i koordinacija, kako bi mogao da samostalno ustaje, podržava sopstvenu težinu, samostalno uzima hranu bez gubitka balansa pa čak i da dovede  do vraćanja normalne mobilnosti .

Šta je diskus hernija?

Diskus hernija je oboljenje intervertebralnog diska i predstavlja najčešće oboljenje kičme pasa a povremeno se javlja i kod mačaka.

Intervertebralni disk se sastoji od fibroznog omotača – annulus fibrosus, koji je ispunjen sadržajem nalik gelu –  nucleus pulposus. Intervertebralni diskovi se nalaze između svakog kičmenog pršljena izuzev prva dva vratna pršljena, i imaju ulogu da absorbuju šok prilikom pokreta.  Kada dođe do degeneracije diska, smanjuje se njegov kapacitet za neutralizaciju opterećenja koji vertebre vrše na njega prilikom pokreta što posledično dovodi do hernijacije diska i kompresije na kičmenu moždinu.

Zašto dolazi do diskus hernije ?

Patološke promene na intervertebralnim diskovima dešavaju se kao posledica degenerativnih promena prilikom starenja. Međutim postoje određene rase koje su u riziku da obole u ranom peridu. Te rase se nazivaju hondrodistrofične rase. Ovde spadaju rase i njihove mešavine koje najčešće imaju kratke i zakrivljene ekstremitete kao što su Ši-Cu, Baset, Jazavičar, Maltezer, Bišon itd. Kod ovih rasa dolazi do ranih degenerativnih promena na diskusima što predstavlja predispozciju da dođe do njegove hernijacije.

Hernijacije diska se najčešće dele u dva tipa:

• Hansen tip 1 (degeneracija nucleus pulposus-a)
• Hansen tip 2 (degeneracija i protruzija annulus fibrosus-a).

Hansen tip 1 hernijacija

Hansen tip 1 hernijacija se najčešće dešava kod malih rasa starijih od 2 god, ali može i kod većih pasa. Najčešće se klinički simptomi jave iznenada, akutno. Jačina kliničkih simptoma i dužina trajanja utiču na prognozu stanja. Hansen tip 1 hernijacija se opisuje kao ekstruzija ili hernijacija sadržaja intervertebralnog diska. Normalan disk je nalik jastučetu, moguće ga je komprimirati nakon čega se vraća u prvobitni položaj i ponaša se nalik amortizeru između dva pršljena prilikom pokreta. Kada disk degeneriše njegov sadržaj (nucleus pulposus) postaje čvrst i neelastičan tako da pri normalnom pokretu (naročito uvrtanju) ne može da kompenzuje silu i dolazi do pucanja omotača diska pri čemu sadržaj izlazi u kičmeni kanal. Sila kojom dolazi do pucanja diska i ulaska sadržaja kao i količina materijala diska doprinose jačini povrede i oštećenju kičmene moždine. Klinički simptomi variraju od bolnosti do paralize. Ovo stanje je urgentno i vaš ljubimac bi trebao da bude odveden kod veterinara što pre je to moguće kako bi se što pre uradila dijagnostika i započela terapija.

Hansen tip 2 hernijacija je sličnija patologiji diska koja se dešava kod ljudi. Češće se dešava kod rasa koje ne spadaju u hondrodistrofične rase. Umesto ekstruzije centralnog dela diska, dolazi do protruzije spoljnjeg omotača diska (annulusa fibrosus-a). U nekim slučajevima dolazi do otkidanja fragmenta omotača koji ulazi u kičmeni kanal i vrši kompresiju na kičmenu moždinu. Klinički simptomi su slični Hansen 1 tipu hernijacije. U većini slučajeva simptomi se javljaju akutno, ali u pojedinim slučajevima se mogu postepeno pogoršavati. Kod ovih pasa može se primetiti da se nevoljno kreću, odbijaju da se penju uz stepenice, imaju pogrbljen ili ukočen stav. Najčešće se javlja kod srednjih i velikih rasa pasa i mačaka između 5-12 godina.

Hansen tip 3 hernijacija

Hansen tip 3 hernijacija je poznata kao akutna nekompresivna ili hernijacija koja nastaje velikom brzinom ulaska malog volumena sadržaja diska u kanal kičmene moždine ili samu kičmenu moždinu. Najčešće se dešava iznenada pri većoj fizičkoj aktivnosti ili pri traumi, kada dolazi do iznenadnog cepanja omotača diska i naglog izletanja sadržaja u kanal kičmene moždine. Sadržaj pod velikim pritiskom povređuje kičmenu moždinu. Ne dolazi do kompresije kao u prethodna dva slučaja, pa se pacijenti često oporavljaju bez hirurške intervencije uz fizikalnu terapiju.

Posledice variraju od bolnosti do kompletne paralize. Kod težih slučajeva može doći do mijelomalacije (odumiranja i nekroze kičmene moždine) koja može biti progresivna i dovesti do fatalnog ishoda kada zahvati nerve odgovorne za disanje.

Koji su simptomi hernijacije diska?

Najčešći simptom je bolnost lokalizovana pri vratnom ili leđnom delu kičme.  Kako se nervni signali sprovode nervnim vlaknima od mišića do mozga preko kičmene moždine, lezija na kičmenoj moždini manifestuje se disfunkcijom distalno od povrede, tako da ukoliko je lezija u donjem leđnom delu nastaće deficiti, slabost, pareza ili paraliza na zadnjim nogama. Lezija u vratnom delu kičme prouzrokuje deficite na sva četiri ekstremiteta.

Uobičajeni klinički simptomi su bolnost, promenjen stav (zgrčena leđa i spušten vrat), drhtanje, bolno oglašavanje, nevoljno kretanje, otežano skakanje, penjanje i spuštanje niz stepenice. Kod težih slučajeva pacijent pokazuje slabost i slabiju kontrolu nad ekstremitetima ili čak potpunu paralizu. U nekim slučajevima dolazi do nemogućnosti kontrole funkcije bešike, inkontinencije ili kapljanja urina. U najtežim slučajevima pacijent je paralizovan, ne može da kontroliše funkciju bešike i nema osećaj duboke bolnosti.

Kako se dijagnostikuje?

Hernijacija intervertebralnog diska može da se posumnja na osnovu simptoma naročito kod predisponiranih rasa, ali je potrebna dijagnostika kako bi se dijagnoza potvrdila. Radiografijom se mogu uočiti karakteristične promene kao što su kalcifikovan materijal diska ili suženje intervertebralnog prostora ili foramena ali se ovom metodom ne mogu dobiti potrebne informacije o lokalizacoji dovoljne za izvođenje hirurške procedure.

Za definitivnu dijagnozu i plan hirurškog tretmana neophodno je uraditi pregled magnetnom rezonancom. Ova vrsta pregleda zahteva potpuno mirovanje pacijenta, te je neophodno da pacijent prilikom pregleda bude sediran. Tokom čitavog pregleda vrši se nadzor i monitoring od strane našeg stručnog tima.

Da li postoji opcija konzervativnog tretmana i šta on podrazumeva?

Konzervativni tretman preporučuje se samo za pacijente sa blažim simptomima, kada je prisutna samo bolnost ili blagi deficiti, i ako može dati povoljan ishod i kod težih slučajeva. Gubitak osećaja duboke bolnosti smatra se urgentnim stanjem i hirurškom urgencom i mala je verovartnoća da će u tim slučajevima kozervativna terapija pomoći.

Mana konzervativnog tretmana je veći procenat povratka kliničkih simptoma i veća verovatnoća da se stanje pogorša ili da deficiti ostanu trajni. Najvažniji aspekt konzervativne terapije je restrikcija pokreta, strogo mirovanje. Tako se smanjuje mogućnost dalje ekstruzije materijala diska i pogoršanje stanja i dozvoljava prirodnim procesima organizma da dovedu do oporavka.

Kada je hirurgija neophodna?

Mnogi pacijenti će imati poboljšanje nakon konzervativne terapije, međutim u slučajevima gde je došlo do paralize prognoza je bolja nakon hirurškog tretmana. Odnosno veća je verovatnoća da se otkloni bolnost, da se brže oporavi i ređe se javljaju recidivi. U slučajevima gde je izgubljen osećaj dubokog bola (kada nema SVESNE reakcije na zadavanje bolnog stimulusa- stiskanje prsta) neophodan je hitan hirurški tretman, a takvi psi imaju lošu prognozu za poboljšanje stanja.

Šta podrazumeva hirurški tretman?

Postoje dve kategorije hirurgije diska.

Fenestracija diska

U ovoj proceduri uklanjaja se centralni deo diska nucleus pulposus kroz mali otvor koji se pravi na omotaču diska anulusu fibrosusu. Ovo je profilaktička procedura koja onemogućava hernijaciju diska. Fenestracija se najčešće radi uz hirurške tehnike dekompresije.

Dekompresivna hirurgija

Drugi tip hirurgije je dekompresivna hirurgija, odnosno uklanjanje materijala diska kroz otvor na kičmenom kanalu tj. pršljenu. Vrsta tehnike i hirurškog prilaza koji se koristi zavisi od lokalizacije problema. Ukoliko je problem na vratu, najčešće se radi ventralni pristup (sa donje strane vrata), „ Ventral slot tehnika“ a otvor se pravi na telu pršljena. U slučaju problema na torakolumbalnom delu kičme, najčešće se radi procedura koja se zove „ Hemilaminektomija“, gde se otvor za ulaz u vertebralni kanal pravi sa strane direktno iznad prostora diska i vertebralnog foramena.  Kod problema na lumbosakralnom delu kičme, “Dorzalna laminektomija“ je procedura gde se kanal otvara sa dorzalne strane, što omogućava direktnu vizuelizaciju lumbosakralnog diska i cauda equina-e.

Kakav je postoperativni tok?

U prvim satima postoperativnog toka, pacijenu se daje prilika da se oporavi od anestezije uz odgovarajuću terapiju analgeticima i potpornu terapiju i uz stalni nadzor veterinara.  Dužina hospitalizacije nakon hirurgije kičme zavisi od samog pacijenta, njegove aktivnosti, tolerancije bola i kontrole pražnjenja mokraćne bešike. Prilikom otpuštanja pacijenta, konsultacijom i praktičnim  pokazivanjem vlasnik biva informisan o fizikalnoj terapiji i tehnikama vežbi koje može sprovoditi kod kuće kako bi se nastavio oporavak. Fizikalna terapija ima važnu ulogu u oporavku pacijenta. Neaktivnost, ležanje na strani dovode do ukočensti zglobova i mišića i mišićne atrofije, slabosti i kontrakture.

Za koje vreme se može očekivati da pas/mačka prohoda?

Kada će pacijent nakon hirurgije povratiti mogućnost hoda je individualno za svakog pacijenta. Najčešće do vidnog poboljšanja dolazi nakon nekoliko nedelja. Pojedini pacijenti se oporave mnogo brže, ali nažalost u nekim slučajevima ne dođe do oporavka.

Da li postoje rešenja ukoliko ne dođe do oporavka?

Pojedini psi/mačke nastave kvalitetno i srećno da žive uz pomoć kolica. Jedan od otežavajućih faktora za vlasnike može biti kontrola pražnjenja bešike, jer kod većine paraplegičnih pacijenata bešika mora da se prazni manuelno (ručno) ili se bešika sama prazni kada se prepuni. Manuelno (ručno) pražnjenje bešike je tehnika koja se lako nauči i savlada uz malo vežbe. Vaš veterinar će vas to naučiti još dok je pas/mačka hospitalizovan. Ukoliko želite da nabavite pomoćna kolica za vašeg ljubimca naš tim će biti spreman da vam da odgovarajuće instrukcije kako bi prvi koraci bili što lakši.

Da li postoji mogućnost da se problem ponovo javi?

Ukoliko je hirurgija uspešna problem se ne može ili se jako retko dešava na istom mestu. Međutim, problem se može javiti na drugim mestima gde može doći do degeneracije diska. Ukoliko je neophodno radi se procedura fenestraije na drugim diskovima gde je velika verovatnoća da dođe do hernijacije kako bi se smanjio rizik.

Šta je Epileptični napad?

U mozgu sve ćelije međusobno komuniciraju putem hemijskih i električnih signala. Napadi su fizička manifestacija nekontrolisane i hipersinhrone električne aktivnosti u mozgu. Predstavljaju čest neurološki problem kod pasa i mačaka. Napad je veoma stresan događaj kako za ljubimca tako i za vlasnike.

Kako prepoznati Epileptični napad?

Postoje različiti tipovi napada. Možemo ih razlikovati kao generalizovane ili parcijalne napade. Kod generalizovanog napada dolazi do gubitka svesti, nevoljnih pokreta koji se ponavljaju, uriniranja, salivacije i defekacije. Manji ili “parcijalni “ napadi mogu se manifestovati kao spazam mišića/tremor, poremećaj u senzaciji  ili ponašanju, ogašavanje, halucinacije. Ono što je važno naglasiti, je da životinja ne oseća nikakvu bol tokom napada i da u većini slučajeva nije ni svesna događaja. Međutim posle samog napada životinja može da bude dezorijentisana i zbunjena određeni vremenski period i treba joj omogućiti da se oseća sigurno i da se oporavlja u miru.

Šta uzrokuje napade?

Napade mogu izazvati poremećaji i oboljenja van mozga (tada je uzrok ekstrakranijalni) ili poremećaji na samom mozgu (intrakranijalni). Često se uzrok napada može identifikovti. To mogu biti oboljenja jetre, oboljenja bubrega, intoksikacija, malformacije, tumor ili inflamacija na mozgu.

Ukoliko ne postoji uzrok napada koji se može identifikovati postavlja se sumnja na primarnu ili idiopatsku epilepsiju.Smatra se da za nastanak epilepsije postoji genetska predispozicija, ali da postoji značajna uloga različitih genetskih i spoljnih uticaja i faktra.

Kako se dijagnostikuje Epilepsija?

Ne postoji specifičan test kojim se može identifikovati da li je uzrok napada primarna epilepsija. Potrebno je uraditi brojna ispitivanja kako bi se isključili drugi mogući uzroci napada. Dijagnostički postupak je najčešće podeljen na dva dela. Najpre se istraže uzroci gde su napadi izazvani poremećajima van mozga, a zatim i mogući poremećaji i oboljenja na samom mozgu.

Vašem ljubimcu će se kao deo dijagnostičkog postupka prvo biti urađen  opšti klinički i neurološki pregled, zatim potrebne analize krvi i urina, a potom i pregled Magnetnom rezonancom, kao i analiza cerebrospinalne tečnosti ukoliko je potrebno. Primarna epilepsija se najčešće javlja kod mlađih životinja (1- 6 god.).U slučaju primarne epilepsije životinje  su dobrog neurološkog statusa između epizoda napada. Za nastanak primarne epilepsije su najverovatnije odgovorni genetski i spoljni faktori.  Smatra se da je primarna epiepsija poli-genska bolest te da je pojava ove bolesti moguća kod bilo koje životinje bez obzira na njeno odsustvo u predhodnim generacijama i leglima.

Koja je terapija Epilepsije?

Za većinu životinja sa primarnom epilepsijom postoji mogućnost da imaju odličan kvalitet života. Međutim, epilepsija je hronično i ne retko progresivno oboljenje koje mora da se drži pod kontrolom.

Retko, životinje mogu da imaju jedan napad i da se nakon toga napad više nikada ne ponovi. Kod životinja koje su imale više od jednog napada očekujemo da će se napadi ponavljati. Postoje dokazi da se bolja kontrola napada postiže ranim započinjanjem terapije.

Uprkos započetom tretmanu, zivotinja će verovatno imati napade povremeno.

Potpun nestanak napada je moguć, ali retko. Cilj terapije je da se smanji učestalost za 50% i jačina napada za 25-33% u periodu od 4 nedelje od početka tretmana. Ukoliko se to ne postigne ponekad je potrebno uvesti novi lek u terapiji.

Medikamentozni tretman se preporučuje ukoliko životinja ima napade češće od jednom u periodu od dva meseca, ili u zavisnosti od jačine i trajanja napada.

Postoji više lekova (antiepileptika) koji se koriste u terapiji epilepsije. Veterinar se odlučuje za lek u zavisnosti od tipa, učestalosti i jačine napada. Najčešće korišćeni lek je Fenobarbiton.

Kod gotovo svih antiepileptika se mogu očekivati sporedni efekti, kao što su pojačana žeđ, glad, letargija, dahtanje, dezorijentisanost, preosetljivost  na nadražaje. Sporedni efekti su najčešći u prvih nekoliko nedelja korišćenja leka i njihova izraženost se vremenom smanjuje. Prilikom uvođenja svakog leka veterinar obaveštava vlasnika koji se sporedni efekti mogu očekivati.

Kako možete pomoći svom ljubimcu u toku napada?

Veoma je važno voditi dnevnik napada za vašeg ljubimca. U dnevniku bi trebalo beležiti datum, broj, trajanje, jačinu  i izgled napada. Takođe trebalo bi zabeležiti ukoliko je neki događaj inicirao napad kao i ponašanje psa nakon napada. (u post-iktalnom periodu).

Ovi podaci će biti od značaja veterinaru, kako bi znao da li je odgovor na terapiju dobar.

Tokom napada vlasnik bi trebao da uradi sledeće kako bi pomogao ljubimcu:

–  Pomeriti sve predmete koji se nalaze u blizini ljubimca kako bi sprečio da se ljubimac povredi

– Ukoliko je veterinar već prepisao Dijazepam za vašeg ljubimca aplikovati ga rektalno u propisanoj dozi

– Prigušiti svetlo, ugasiti muziku ili televizor kako bi se smanjili spoljni stimulusi

– Početi sa posmatranjem kako bi se uočila jačina i trajanje napada (ukoliko je moguće zabeležiti napad kamerom ili telefonom)

– Nikada ne treba stavljati ruke u blizini usta vašeg ljubimca, jer vas ljubimac može povrediti.

– Kada napad prestane, ili ukoliko ljubimac zatraži vašu pažnju  nakon napada, možete ga primiriti maženjem ili držanjem u naručju.

Kontaktirati vašeg veterinara što pre ukoliko:

– Napad traje duže od dva minuta

– Ljubimac ima više od jednog napada u toku 24h

Koja je prognoza Epilepsije?

Prognoza kod idiopatske epilepsije je najčešće dobra, ali u mnogome zavisi od učestalosti, jačine napada kao i odgovora na terapiju.

Tretman ove bolesti podrazumeva povremene kontole i posete veterinaru.

Većina antiepileptika se metaboliše putem jetre. Zbog toga je potrebno povremeno raditi kontrolne biohemijske analize krvi kako bi se proverila funkcija  jetre ili koncentracija antiepileptika u krvi. Koliko često je potrebno raditi analize zavisi od stanja samog pacijenta i doze leka i reakcije na propisanu terapiju.

Šta je SRMA?

“Steroid responsive” meningitis – arteritis je imunomedijatorsko ili autoimuno oboljenje, gde dolazi do inflamacije na krvnim sudovima omotača nervnog tkiva (meninga).

Kako prepoznati simptome kod psa?

Dominantni klinički simptomi su spinalna bol i povišena temperature. Ova bol je najizraženija u vratnom delu kičme ali se može javiti i u donjem delu leđa. Bol je najizraženija kada se psu glava pomera ka grudima.  Druge abnormalnosti  pri neurološkom pregledu kod ovog oboljenja izostaju.

Inflamacija ponekad može zahvatiti i druga tkiva – kao što su zglobovi (uzrokuje šepanje i bolnost pri hodu), perikard (može uzrokovati poremećaj srčanog ritma), pluća ili delove abdominalnih organa (može dovesti do nakupljanja tečnosti).

Šta je uzrok SRMA-E?

Još uvek nismo u mogućnosti da utvrdimo uzrok ove imunomedijatorske bolesti.        SRMA se najčešće javlja kod mladih pasa (<2 god. starosti), kod pasa određenih rasa, uključujući: Bigla, Boxera, Bernskog planinskog psa i Vajmajnera.

Pretpostavlja se da imuni sistam mladih jedinki stvara antitela i inflamaciju protiv proteina koji se normalno načlaze u telu. U slučaju ovog oboljenja proteini se nalaze u zidovima krvnih sudova nervnih omotača.

Kod ove bolesti nije prisutna infekcija, bolest nije zaraznog karaktera.

Kako se SRMA dijagnostikuje?

Nakon što se isključe drugi mogući uzroci bolnosti u kičmenom stubu (kao što su infekcije kosiju i zglobova i imunomedijatorske bolesti zglobova) postavlja se dijagnoza SRMA-E. Kako bi se isključili drugi uzroci bolnosti najčešće se  vrši  uzorkovanje krvi i RTG dijagnostika.

Nakon toga vrši se analiza cerebrospinalne tečnosti iz uzorka uzetog u opštoj anesteziji. Prisustvo inflamatornih ćelija u uzorku pojačava sumnju na pretpostavljenu dijagnozu.

Terapija SRME

Imunosupresivni lekovi – kortikosteroidi predstavljaju terapiju izbora za ovo oboljenje. Najčešće korišćeni lek je prednizolon.

Visoke doze kortikosteroida najčešće brzo dovode do poboljšanja stanja i povlačenja kliničkih simptoma. Doza ovih lekova se zatim postepeno smanjuje.

Nažalost, upotreba kortikosteroida ima svoje loše strane i često se javljaju sporedni efekti lekova. Najčešći dozno zavisni sporedni efekti lekova su: pojačana žeđ, glad – povećanje telesne mase, letargija, dahtanje i povećan rizik od respiratornih i urinarnih infekcija.

U pojedinim slučajevima je neophodno dodati u terapiji i  druge imunosupresivne lekove, kao što su Ciklosporin ili Azatioprin. Ovi lekovi se daju oralno i imaju ulogu da pojačaju imunosupresivni efekat terapije ili da omoguće smanjenje doze kortikosteroida ukoliko je to potrebno.

Vaš veterinar će vas unapred informisati o mogućim sporednim efektima ovih lekova.

Prognoza

Prognoza za pacijente obolele od SRMA-E je veoma dobra. Stanje pacijenta se popravlja najčešće u roku od 2-3 dana, sa potpunim nestankom simptoma u toku 2 nedelje.

Terapija kortikosteroidima traje 5-6 meseci, nakon čega se  postepeno prekida. Možemo očekivati da pacijent ima dug i kvalitetan život nakon izlečenja.

Moguće je da se u nekom trenutku ponovo javi bolest i simptomi u oko 20 % slučajeva. Ukoliko se to desi javiće se slični klinički simptomi. Tada se ponovo uvodi ili nastavlja terapija.

Tokom tretmana vrše se redovne kontrole neurološkog statusa pacijenta.

Neophodno je na određeno vreme raditi kontrolne analize krvi, kako bi se proverilo dejstvo lekova na funkciju organa. Koliko često se vrše ove vrste provera zavisi od pacijentovog odgovora na terapiju.

Vestibularni sistem ili aparat je odgovoran za održavanje ravnoteže, držanje i orijentaciju tela u prostoru. Takođe je odgovoran za  regulisanje pokreta i održavanje vizuelnog fokusa dok je telo u pokretu. Vestibularni sistem je sastavljen od vestibularnog aparata u unutrašnjem uhu, vestibulokohlearnog nerva (VIII), i centralnog dela vestibularnog sistema koji se nalazi u moždanom stablu. Odgovoran je za prijem, integraciju i raspodelu informacija za kontrolu motorne aktivnosti.

Mali mozak (cerebellum) takođe učestvuje u održavanju ravnoteže.

Vestibularni sindrom je najčešće opisivan kao niz simptoma kao što su gubljenje balansa, padanje u stranu, krivljenje glave u stranu i pojave trzaja očima.

Problem se najčešće javlja kod starijih pasa i stoga se naziva još i “senilni vestibularni sindrom” ili “ idiopatski vestibularni sindrom”. Ređe se javlja  kod mačaka.

Koji su simptomi vestibularne bolesti?

Psi sa vestibularnim sindromom najčešće imaju simptome gubljenja ravnoteže, dezorijentacije, krivljenje-naginjanje glave u stranu (heat tilt) i nekontrolisano pomeranje – trzanje očiju poznato kao nistagmus.

U zavisnosti od toga koji je deo vestibularnog sistema i u kojoj meri je zahvaćen oboljenjem neki psi nisu u mogućnosti da stoje ili da se kreću. Većina pasa gubi ravnotežu, zanosi i pada u pravcu u kom je glava nakrivljena. (u pravcu head tilt-a). Sve ovo zaista može izgledati vrlo dramatično i predstavljati vrlo stresnu situaciju kako za psa tako i za vlasnika.

Poremećaji i oštećenja vestibularnog sistema mogu prouzrokovati sledeća simptome:

– Asimetričnu ataxiju, gubljenje ravnoteže i padanje na stranu

–  Neuobičajen stav, naginjanje glave u stranu (ka strani koja je zahvaćenja )

– Kruženje ( ka strani koja je zahvaćena )

– Širok stav

– Nistagmus ( trzaji očima)

– Pozicioni strabizam – najčešće ka ventralno kada se glava postavi na gore

– Povraćanje – usled vrtoglavice

Šta je uzrok vestibularnog sindroma?

Najčešće se oboljenja vestibularnog sistema mogu podeliti u dva SINDROMA (skupova  kliničkih simptoma) u zavisnosti da li oboljenje zahvata perifernu komponentu (unutrašnje uho i nerv) ili centralnu komponentu (delove centralnog nervnog sistema).

Zbog terapije  i prognoze vrlo je važno lokalizovati problem i odrediti da li je u pitanju bolest centralnog ili perifernog nervnog sistema.

Najčešće postoji indikacija da se radi o centralnoj vestibularnoj bolesti kada ljubimac ima simptome poremećenog mentalnoj statusa (kada je slabo reaktivan i dezorijentisan), kada su prisutni posturalni deficiti (gubitak snage i propriocepcije-osećaja gde se nalaze ekstremiteti u odnosu na prostor).

Oboljenja koja mogu izazvati vestibularni sindrom mogu se podeliti na oboljenja metaboličke, neoplastične, inflamatorne, infektivne, toxične i traumatske etiologije.

Kako se dijagnostikuje bolest vestibularnog sistema?

Na osnovu kliničke slike i simptoma koji ukazuju na vestibularni sistem, može se postaviti visoka sumnja da se radi o ovom tipu oboljenja.

Međutim, najvažniji test jeste NEUROLOŠKI PREGLED nakon koga se može odrediti da li je vestibularni sindrom prouzrokovan oboljenjem perifernog ili centralnog vestibularnog sistema, što dalje određuje dijagnostički put i nastavak tretmana.

Pregled magnetnom rezonancom je neophodan kako bi se potvrdila dijagnoza, jer se ovom metodom mogu pregledati i ušni kanali i moždane structure (periferna i centralna komponenta) vestibularnog sistema. Međutim u nekim slučajevima kada je uzrok bolesti infekcija uha to možemo potvrditi radiografijom ili CT pregledom.

Na našoj klinici pružamo uslugu pregleda kako Magnetnom rezonancom tako i CT-om, što omogućava kompletnu dijagnostiku kada je u pitanju ova vrsta problema.

Ova vrsta pregleda zahteva da životinja miruje u potpunosti te je stoga neophodno da se pregled vrši dok je životinja u sedaciji. Tokom čitavog pregleda o ljubimcu se brine tim doktora i anesteziolog.

Od dodatnih testova ponekad je neophodno uraditi analizu cerebrospinalne tečnosti        (tečnosti koja okružuje mozak i kičmenu moždinu) kako bi se utvrdio nivo proteina, vrsta prisutnih ćelija  kao i drugi parametri. Ovi testovi služe da bi se utvrdila priroda procesa koji je izazvao oboljenje tj. da li je bolest infektivnog ili inflamatornog tipa.

Testovi iz krvi ili urina všeg ljubimca, na određene virusne i protozoalne bolesti takođe mogu biti potrebni.

Ponekad je neophodno uzeti uzorak tečnosti iz unutrašnjeg uha za analizu, procedurom koja se zove miringotomija.                                                                                     Miringotomija podrazumeva aspiraciju tečnosti iz unutrašnjeg uha prolaskom igle kroz timpaničnu membranu. Kod pacijenata sa infekcijom u srednjem uhu ova tečnost može imati izgled gnoja. Bakteriološka analiza ovog materijala je važna kako bi se otkrio uzročnik i započela adekvatna antibiotska terapija na osnovu antibiograma.

BAER test ( Brainstem Auditory Evoked Response) je još jedan od testova koji se može analizirati čulo sluha. Trenutna ili trajna gluvoća je takođe jedan od simptoma koji se mogu javiti kod ljubimaca sa oboljenjem na vestibularnom sistemu.

Ukoliko nije moguće urditi dijagnostičke testove iz finansijskih razloga, vrši se monitoring pacijenta i procena njegovog neurološkog statusa redovnim neurološkim pregledom.

Koji je tretman oboljenja vestibularnog sistema?

Vestibularni sindrom je pretežno prouzrokovan oboljenjima koja ne zahtevaju hiruršku terapiju ali u nekim slučajevima je i ta vrsta inetvencije potrebna.

Lečenje uzroka bolesti (ukoliko je moguće)

Terapija periferne vestibularne bolesti u zavisnosti od uzroka može varirati od konzervativne terapije kao što su antibiotici, hirurškog tretmana, do radioterapije, što je u slučaju neoplastičnih bolesti unutrašnjeg ili srednjeg uha gde je kompletna resekcija tumora nemoguća.                                                                                                         Kod mačaka kod kojih su dijagnostikovani nazofaringealni polipi neophodna je hirurška intervencija kako bi se oni uklonili.

Terapija centralne vestibularne bolesti u zavisnosti od uzroka podrazumeva medikamentozni tretman antibioticima, antimikoticima, kortikosteroidima, antiepilepticima, ili hirurški tretman.

Otkrivanjem tačne dijagnoze i uzroka bolesti određujemo najadekvatniju terapiju za vašeg ljubimca.

Potporna i fizikalna terapija su vrlo važne u oporavku pacijenta sa vestibularnim oboljenjem.

Prognoza i oporavak

Prognoza za oporavak od vestibularne bolesti zavisi od primarnog uzroka oboljenja.  Brzinu i tok oporavka je teško predvideti i može trajati danima, nedeljama pa i mesecima. Kod nekih pacijenata ostaju deficiti doživotno kao što je npr. krivljenje glave u stranu (head tilt).

Bolesti centralnog vestibularnog sistema mogu zahtevati doživotnu terapiju.

Šta su neuromuskularne bolesti?

Nervni sistem se sastoji od mozga, kičmene moždine, perifernih nerava, neuromuskularnih veza i mišića. Sve ove strukture čine nervni sistem.       Nervni sistem se može podeliti na Centralni nervni sistem (mozak i kičmena moždina) i periferni nervni sistem (periferni nervi, neuromuskularne veze). Ova dva sistema su ujedinjena u svojoj funkciji i omogućavaju funkcionisanje organizma kao celine.

Neuromuskularne bolesti su široka grupa bolesti koje zahvataju periferni nervni sistem tj. motorne i senzorne nerve koji povezuju mozak i kičmenu moždinu sa ostatkom tela. One mogu nastati na bilo kom delu perifernog nervnog sistema: Na perifernim nervima (izazivajući neuropatije), na neuromuskularnoj vezi (izazivajući bolesti neuromuskularne veze) ili na samom mišiću (izazivajući miopatije).

Koji su simptomi Neuromuskularnih bolesti?

Na neuromuskularne bolesti se može posumnjati kod svih pacijenata sa epizodom slabosti ili kolapsa, gde je isključena mogućnost oboljenja drugih sistema.

Znaci slabosti mogu značajno varirati: mogu biti u obliku ventrofleksije vrata, klecajućeg stava i hoda, slabosti ispoljene posle aktivnosti, nemogućnosti da se ispune uobičajene fizičke radnje.

Neke zivotinje imaju odsustvo voljnih pokreta, i najčešće leže na stranu bez mogućnosti da ustanu (flacidna paraliza). U nekim slučajevima su zahvaćeni i mišići faringsa ili jednjaka te je oslabljena ili izgubljena mogućnost gutanja, što predstavlja veliki rizik za pojavu aspiracione pneumonije. U težim slučajevima mogu biti zahvaćeni mišići odgovorni za funkciju disanja te je potrebno vršiti mehaničku ventilaciju kako bi se sprečilo ugušenje.

Šta je uzrok neuromuskularnih oboljenja?

Lista uzroka neuromuskularnih oboljenja je veoma široka, a mnoge još uvek nisu klasifikovane. Možemo ih podeliti na degenerativne, metaboličke, neoplastične, nutritivne, inflamatorne, infektivne, toksične i vaskularne. Po lokalizaciji ih delimo na one koje zahvataju mišiće (miopatije), neuromuskularne veze, i neuropatije (periferne nerve).  Oboljenja neuromuskularnog sistema takođe mogu uticati na njegovu funkciju.

Kako se dijagnostikuju bolesti neuromuskularnog sistema?

Klinički i neurološki pregled

Najpre je neophodno uraditi temeljan klinički pregled  u cilju da se otkrije disfunkcija organskih sistema koja može da daje simptome nalik neurološkim, kao što su kardiološke i respiratorne bolesti.

Nakon toga temeljnim neurološkim pregledom potrebno je utvrditi lokalizaciju samog procesa na nervnom sistemu.

Analize krvi – hematološka i biohemijska analiza

Potrebno je isključiti metabolička stanja koja mogu dovesti do sličnih simptoma. Analizom krvi možemo isključiti poremećaje elekrolita (hipokalemiju, hipokalcemiju) i endokrinopatije (hiperadrenokorticizam, hipotireoidizam, hipertireoidizam, diabetes melitus).

Drugi testovi iz krvi

Ukoliko inicijalni testovi iz krvi sugerišu na neuromuskularno oboljenje ili negde drugde u organizmu koje indirektno utiče na funkciju neuromuskularnog sistema, potrebno je uraditi dodatne specifične testove. ( npr. testovi kojima se utvrđuje postojanje endokrinih poremećaja). U nekim slučajevima je potrebno uraditi testove na: Miasteniju gravis (antitela na acetilholinske receptore), infektivne uzročnike (Toxoplasma gondi and Neospora caninium ) i testove na mitohondrijalne miopatije ( ph krvi i nivo organskih kiselina u krvi).

Ukoliko problem vašeg ljubimca ukazuje na specifično nasledno oboljenje rade se specifični genetski testovi. (npr. Miopatija Labrador retrivera- centronuklearna miopatija ili kolaps indukovan aktivnosti kod Labrador retrivera) kao i još neki kompleksni testovi koji se rade u eksternim laboratorijama u Evropi, Engleskoj i Americi.

Elektrofiziologija

Specijalnom opremom moguće je napraviti elektrofiziološku studiju- elektromiografiju (EMG), i brzinu provodljivosti nerava/ nerve conduction velocity (NCV). Ove studije se rade u totalnoj anesteziji i koriste se za tačnu lokalizaciju problema na nervu, neuromuskularnoj vezi ili mišiću. Koriste se kako bi se dobile detaljne informacije o lokalizaciji lezije.

Biopsija mišića i nerava

Biopsija mišića i nerava najčešće se vrši nakon elektrofiziološke studije dok je pacijent u anesteziji. Iako je procedura jednostavna, neophodno je obratiti pažnju da se uzorak adekvatno sačuva i pošalje u laboratoriju. U zavisnosti od težine bolesti i stanja pacijenta pacijent ili ostaje u bolnici ili se pušta na oporavak kod kuće nakon procedure.

Druge studije

Druge dijagnostičke procedure kao što su radiografija (x-zraci), ultrazvučni pregled ili CT rade se u slučaju kada je neophodno proveriti da li postoji uzrok van neuromuskularnog sistema koji dovodi do neuromuskularne bolesti. ( npr. uzrok miastenije može biti tumor u grudnoj duplji- Timom)

Kako se tretiraju neuromuskularne bolesti?

Tretman zavisi od samog uzroka i lokalizacije neuromuskularne bolesti. Pojedina stanja koja dovode do neuromuskularnih poremećaja imaju specifičnu terapiju kao na primer kod endokrinih poremećaja (hipertireoidizma, diabetes melitusa); Miastenije gravis ( imunosupresivna terapija i piridostigmin); i antiprotozoalni lekovi kod Toksoplazmoze i Neosporoze.

Za neke oblike neuromuskularnih bolesti  ne postoji specifičan tretman, ali se stanje može poboljšati specifičnim načinom ishrane i suplementima. Kod težih oblika i tetraparetičnih pacijenata neophodna je potporna terapija i nega, kao i fizikalna terapija. U nekim slučajevima neophodno je postavljanje gastričnog tubusa kako bi se omogučilo hranjenje pacijenata nisu u mogućnosti da gutaju usled neuromuskularne blesti.

Koja je prognoza za obolele od neuromuskularnih bolesti?

Prognoza zavisi od uzroka bolesti. Kada se postavi tačna dijagnoza i utvrdi tačan uzrok bolesti, veterinar neurolog može dati precizniju prognozu.

Šta je Meningoencefalitis Nepoznate Etiologije? (MNE)

MNE je grupa autoimunih oboljenja gde imunološki sistem napada vlastito nervno tkivo iz nepoznatog razloga. Inflamacija mozga i njegovih ovojnica naziva se meningoencefalitis. MNE je skraćenica za grupu inflamaornih neuroloških bolesti koje se mogu javiti kod pasa bilo koje rase i pola. Ali smatra se da veću predispoziciju za nastanak ove bolesti imaju male rase, ženke, mlađe do srednje starosne dobi.

Koji su simptomi bolest?

Uzimajući u obzir da bolest može zahvatiti bilo koji deo centralno nervnog sistema, klinički simptomi mogu varirati. Najčešće, MNE zahvata mozak što dovodi do sledećih simptoma:

• Napadi ( nalik epileptičnim)
• Slepilo
• Dezorijentacija
• Gubljenje ravnoteže
• Promene u ponašanju
• Slabost/ nemogućnost gutanja

Simptomi mogu biti iznenadni i jaki, sa progresivnim tokom.

Šta izaziva MNE?

MNE pripada grupi imunomedijatorskih bolesti  (autoimunih), što znači da ih izaziva sopstveni imuni sistem obolelog. Najčešće imuni sistem napada protein sa kojima oboleli dođe u kontakt, (proteini bakterija/ virusa/ parazita ili bilo koji drugi unet iz spoljne sredine ) a zatim dođe do greške u imunološkom odgovoru gde imuni sistem zameni sopstvene protein sa proteinima koje napada.

Još uvek nije utvrđeno zašto dolazi do ovog oboljenja kod pojedinih životinja. Postoji mogućnost da postoji genetski factor rizika. Bolest može javiti kod pasa svih starosnih dobi, rase i pola, pa se smatra da pored genetskih faktora ulogu za nastak bolesti imaju i spoljni uticaji.

Na osnovu tipa inflamatornih ćelija i distribucije inflamacije  na centralnom nervnom sistemu MNE se za sada mogu podeliti na:

GME- Granulomatozni meningo encephalitis

NME- Nekrtizirajući meningo encephalitis

EE- Eozinofilni encephalitis

NLE- nekrotizirajući leukoencefalitis

Definitivna dijagnoza se može doneti na osnovu biopsije promenjenog nervnog tkiva.

S obzirom da je biopsija moždanog tkiva vrlo invazivna i rizična procedura postavlja se deskriptivna dijagnoza-MNE- Meningoenceflitisa nepoznate etiologije kada se isključe drugi mogući uzroci oboljenja.

Kako se MNE dijagnostikuje?

Kao što je već napomenuo, biopsija moždanog tkiva je vrlo invazivna i rizična procedura, samim tim se ne preporučuje. MNE je klinička dijagnoza. Zbog toga se rade dodatne dijagnostičke procedure i testovi kako bi smo postavili što tačniju dijagnozu.

Preporučuje se pregled magnetnom rezonancom kako bi se se dodatno potvrdila sumnja na ovo oboljenje. Kao dodatni test može se raditi analiza cerebrospinalne tečnosti. Međutim promene koje se uočavaju ovim pregledima mogu biti relativno nespecifične, često je potrebno isključiti moguće infektivne uzroke.

Kako pojedini tipovi tumora mogu izgledati slično, ponekad je neophodno da se isključi postojanje neopazija na drugim organima (kao što u slezina i jetra), jer su ovi organi pristupačniji za biopsiju.

Ukoliko nalaz dobijen pregledom magnetnom rezonancom, analizom cerebrospinalne tečnosti kao i dodatne analize  ukazuju jedino na inflamaciju u centralnom nervnom sistemu može se postaviti dijagnoza MNE.

Kako se MNE leči?

Osnovni cilj terapije je supresija imunog sistema lekovima kao što su kortikosteroidi – najčešće visokim dozama prednizolona.

Visoke doze steroida injekciono ili oralno često vrlo brzo dovode do poboljšanja stanja ili čak do potpunog povlačenja simptoma. Doza se potom postepeno smanjuje tokom nekoliko meseci, ili dok ne nestane stimulus koji je doveo do reakcije imunog sistema.

Često visoke doze kortikosteroida dovode  pojave sporednih efekata: do pojačane žeđi i gladi ( posledično pojačanog uriniranja i povećanja telesne mase), letargije, dahtanja i većeg rizika od infekcije (respiratornih, urinarnih).

U nekim slučajevima, neophodno je uključiti dodatne lekove u terapiju kako bi se pojačao imunosupresivni efekat lekova ili kako bi se smanjila doza kortikosteroida i  njihovi sporedni efekti. Lekovi koji se dodaju u terapiju pripadaju grupi lekova koji se koriste u hemoterpiji. Azatioprim je lek koji se najčešće uvodi kao dodatna terapija.

Prognoza za MNE?

Prognoza za životinje obolele od meningo encefalitisa nepoznate etiologije je varijabilna.  Najčešće dobar inicijalni odgovor na terapiju ukazuje na dobru prognozu. Životinja može ući u potpunu ili delimičnu remisiju bolesti, i može imati odličan kvalitet života dugi niz godina.

Ponekad se terapija može prekinuti ali najčešće se sprovodi doživotno i podrazumeva upotrebu kortikosteroida u najmanjoj efektivnoj dozi. Svaki pacijent predstavlja individualni slučaj i ishod se unapred ne može predvideti.  Nažalost, postoji mogućnost da pacijent ne odgovori na terapiju, i tada je ishod loš.

U toku sprovođenja terapije neophodne su povremene posete veterinaru radi kontrole. Kontrolne analize krvi  kako bi se proverili efekti lekova na funkciju organa vrše se na nekoliko meseci . Koliko često se vrši ovakva provera zavisi od pacijentovog odgovora na terapiju.

Šta je  “Chiari-like” Malformacija  i Siringomijelija?

“Chiari- Like” Malformacija je  anatomska anomalija baze lobanje i mozga koja utiče na protok cerebrospinalne tečnosti između lobanje i kičmenog stuba, što rezultira stvaranjem džepova/cista ispunjenih cerebrospinalnom tečnošću (sirinx jednina ili siringe množina) u kičmenoj moždini. Pojava ovih promena na kičmenoj moždini naziva se Siringomijelija.

Chiari- Like” Malformacija i Siringomijelija predstavljaju kompleksno oboljenje koje obuhvata promene na mozgu i kičmenoj moždini  pasa, i nekih brahicefaličnih rasa mačaka (Persijska mačka).

Siringomijelija je pojava koja nastaje kao posledica obstrukcije protoka cerebrospinalne tečnosti iz moždanih komora u prostor oko kičmene moždine. Pojačana brzina cerebrospinalne tečnosti usled anatomskog sužena prostora kojim se tečnost kreće dovodi do stvaranja lezija – džepova na kičmenoj moždini. Ovo dovodi do oštećenja nervnog tkiva i poremećaja u prenošenju nervnih impulsa.

Chiari – like Malformacija se najčešće opisuje kao stanje gde postoji neadekvatna proporcija u veličini lobanje i mozga (lobanja manja u odnosu na veličinu mozga). Ovo stanje je najčešći uzrok Siringomijelije.

Obstrukcija protoka cerebrospinalne tečnosti  i siringomijelija se može javiti i kod drugih  stanja, kao što su povrede kičmene moždine, arahnoidni divertikulumi i neoplazije.

Šta dovodi do Chiari-like Malformacije i Siringomijelije?

Cerebrospinalna tečnost se proizvodi u mozgu i ima brojne funkcije. Jedna od funkcija je da štiti nervni sistem i podržava njegovu težinu. Mozak i kičmena moždina plutaju u ovoj tečnosti u ovojnicama koje se zovu meninge. Cerebrospinalna tečnost štiti nervni sistem od potencijalnog povećanja pritiska, svaki put kada srce napravi kontrakciju i pošalje veliku količinu krvi u mozak. Da ne postoji ovaj sistem koji to reguliše svako povećanje pritiska bi izazvalo oštećenje nervnog tkiva i bol.

„Chiari – like“ malformacija predstavlja razvojnu anomaliju gde postoji razlika u rastu i razvoju mozga koji je prevelik u odnosu na lobanju koja je prekratka.

Uprošteno govoreći šupljina lobanje je prekratka a zadnji deo mozga (produžena moždina i cerebelum) su pritisnuti u otvor na bazi lobanje gde vrše obstrukciju protoka cerebrospinalne tečnosti. Analogno stanje kod ljudi zove se “Chiari“ (Kjari) malformacija tip 0 ili 1.

Koje rase su predisponirane?

“Chiari-like” Malformcija i Siringomijelija su najčešće zabeležene kod brahicefaličnih (kratkonosih) patuljastih rasa pasa. Predisponirane rase su Kavalier King Čarls Španijel, Belgijski Grifon, Affenpincher, Jorkširski terijer, Maltezer, Čivava, Pomerian, Bostonski terijer, Papilon, Francuski bulldog i Mops.

Mnogi psi sa ovom vrstom anomalije ne moraju imati kliničke simptome. Često su ti simptomi suptilni i teško ih je primetiti. Najčešći simptom je bol (glavobolja) koja se kod pasa može manifestovati neraspoloženjem ili odbijanjm aktivnosti i igre. Ovo je vrlo nespecifičan simptom koji je  teško primetiti i protumačiti.

Koji  se simptomi mogu primetiti?

Kao što je već rečeno postoji veliki broj pasa sa ovim stanjem koji ne pokazuju simptome ili su simptomi nespecifični. Najčešće primećen simptom je bolnost- koji se može manifestovati kao bolna vokalizacija, bol koja se javlja prilikom pomeranja, podizanja ili spontano, odbijanje fizičke aktivnosti itd.

Pas može pokušavati da otkloni neprijatnost i bol izazvanu siringomijelijom , češanjem vrata bez kontakta (fantomsko češanje), trljanjem lica ili konstantnim lizanjem šapa.

Vlasnici često primate pogoršanje stanja psa u toku noći ili odmah nakon buđenja, toplog ili hladnijeg vremena, ili ukoliko je pas uzbuđen. Pas može tražiti odgovarajući položaj glave u toku sna – naslanjati glavu kako bi bila u povišenom položaju.

Često su osetljivi na dodir u predelu vrata, uha ili grudi.

Međutim ovakvo ponašanje može biti u vezi sa stanjem potpuno drugačijeg uzroka.

Siringomijelija može prouzrokovati i druge neurološke deficite kao što su slabost, poremećaj u koordinaciji pokreta, i  poremećenu propriocepciju. Napadi, gubljenje ravnoteže, paraliza facijalnog nerva i gluvoća su takođe mogući simptomi.

Koja stanja mogu dovesti do sličnih simptoma?

Oboljenja koja mogu dovesti do pojave sličnih simptoma, bolnosti i neurološke disfunkcije su: hernijacija intervertebralnog diska, inflamatorne bolesti CNS-a (meningoencefalomijelitis), anomalije na vertebrama (atlantoaksijalna subluksacija), neoplazije i diskospondilitis.

Kada je češanje dominantan simptom uvek bi trebalo isključiti oboljenja uha i kožne bolesti.

Kako se „Chiari -like“ Malformacija i Siringomijelija dijagnostikuju?

Pregled Magnetnom rezonancom ( MRI) je neophodan za dijagnostiku i utvrđivanje uzroka siringomijelije. MRI skener je najnaprednija tehnka koja nam pruža više informacija od radiografije. Pregled se vrši dok je pas u opštoj anesteziji, pod nadzorom našeg stručnog tima i anesteziologa.

Koja je terapija “Chiari- like” malformacije i Siringomijelije?

Hirurgija može biti mogučnost za terapiju ovog stanja. Cilj hirurgije je da se izvrši dekompresija foramena, kako bi se normalizovao protok cerebrospinalne tečnosti.

Najčesća metoda je kranio/cervikalna dekompresija (dekompresija foramena magnuma ili sub-okcipitalna dekompresija). Princip hirurgije je da se omogući protok cerebrospinalne tečnosti  tako što se otkloni deo kosti na bazi lobanje (supraokcipitalne kosti) i dorzalni deo prvog pršljena. Kranio/cervikalnom dekompresijom se uspešno otklanjaju neurološki deficit u oko 80% slučajeva, na duži vremenski period.

Međutim, u 50% slučajeva simptomi se vraćaju nakon 2 godine i ne dolazi do nestanka siringomijelije.

Kako u većini slučajeva pacijenti dobro odgovore na medikamentozni tretman, hirurgija je rezervisana samo za one sa težim oblikom gde nemamo odgovor na medikamentozni tretman.

U medikamentoznoj terapiji koriste se lekovi koji smanjuju pritisak cerebrospinalne tečnosti, smanjujući time silu koja dovodi do siringomijelije (furosemide, cimetidine, omeprazol) što može uticati na smanjenje bola kod ljubimca.

Ukoliko pacijent ima bolnost uvode se nesteroidni antiinflamatorni lekovi (firocoxib, carprofen ili meloxicam).

Kod pasa sa pojačanim neurološkim bolom (jak bol, pojačana osetljivost na stimulus koji nije bolan – dodir, fantomsko češanje) uvode se analgetici kao što su (gabapentin ili pregabalin).

Kortikosteroidi se uvode u terapiju kada je slab odgovor na druge lekove, ali se njihova upotreba zbog brojnih neželjenih dejstava izbegava.

“Chiari – like” malformacija i Siringomijelija su retko fatalne, ali mogu prouzrokovati jaku bolnost i manji broj pasa biva eutanaziran zbog nemogučnosti da se ta bolnost stavi pod kontrolu.  Neophodna je doživotna terapija, u trećini slučajeva je bolest progresivna i zahteva povremenu korekciju korekciju u dozi lekova kako bi se kontrolisali simptomi. Ali većina pacijenata može imati kvalitetan I dug život.

Šta se dodatno može učiniti za ljubimca?

Nije neophodno mirovanje, ali se neke aktivnosti  sa psom moraju izbegavati. Jednostavne stvari kao što su podizanje posude na viši nivo ili uklanjanje ogrlice kao i izbegavanje češljanja oko vrata i glave mogu pomoći.

Kako izabrati zdravo štene?

Preporučuje se odgajivačima da vrše skrining priplodnih jedinki na siringomijeliju kao i druge bolesti, kako bi se jedinke kod kojih je anomalija prisutna isključile iz priploda.

Šta je Fibrokartilogeni embolizam (FCE)?

Fibrokartilogeni embolizam je akutno oštećenje kičmene moždine koje nastaje usled iznenadne blokade krvnih sudova u regiji kičmene moždine.

Smatra se da fibrokartilogeni emboli nastaju poreklom od intervertebralnih diskova. Intervertebralni diskovi (IVD) imaju ulogu u održavanju stabilnosti kičmene regije a da pritom omogućavaju pokretljivost kičmenog stuba (nalik amortizerima između dva pršljena). Kako bi mogli da obavljaju ovakvu funkciju IVD imaju dve komponente: unutrašnju fibrokartilogenu komponentu mekše konzistencije koja se naziva nucleus pulposus i spoljašnji višeslojeviti ligament koji se naziva annulus fibrosus. Smatra se da je embolus porekla od nucleusa pulposus-a.

Koji su simptomi fibrokartilogenog embolizma?

Klinički znaci mogu varirati i povezani su sa disfunkcijom kičmene moždine koja nastaje usled fokalnog gubitka kiseonika na određeni period. Psi većih nehondrodistrofičnih rasa mlađe ili srednje starosne dobi najčešće bivaju pogođeni ovim oboljenjem, ali mogu oboleti psi svih starosnih dobi i rasa. Može se javiti i kod mačaka.

Klinički simptomi su najčešće iznenadni i ne progresivni:

Stanje najčešće nije bolno, ali u pojedinim slučajevima pacijent može osećati bolnost u ranoj fazi bolesti.

Uobičajeno se problem javlja asimetrično (zahvata jednu stranu), a težina kliničkih simptoma zavisi od obima i stepena zahvaćenosti kičmene možine lezijom.

Klinički simptomi mogu varirati od pareze (slabosti) i smanjene voljne reakcije do kompletene paralize (plegije) i odsustva voljne reakcije. Može biti zahvaćen jedan ekstremitet  (mono pareza/ plegia), jedna strana tela (hemi pareza/plegija) ili zadnji ekstremiteti (para pareza/plegia). U teškim slučajevima može doći do nemogućnosti uriniranja.

Zašto dolazi do fibrokartilogenog embolizma?

Nije potpuno razjašnjen uzrok nastanka fibrokartilogenog embolizma. Smatra se da povreda kičmene moždine nastaje kao posledica ishemije usled blokade krvnih sudova kičmene moždine embolusom koji potiče od fragmenta koji najverovatnije pripada nucleus pulposusu intervertebralnog diska. Za sada se samo pretpostavlja da nastajanju embolusa prethodi neka vrsta traume (skakanje ili pojačana aktivnost). Gubitak dotoka krvi usled embolusa izaziva infarkte (odumiranje tkiva) kičmene moždine. Nakon ovakvog događaja u nekim slučajevima dolazi do formiranja kolateralnih krvnih sudova oko kičmene moždine čime se rešava problem ishemije i nastajanja edema, što dovodi do relativno brzog oporavka.

Kako se dijagnostikuje Fibrokartilogeni embolizam?

Na osnovu akutne pojave, ne progresivnih kliničkih simptoma, odsustva bolnosti u kasnijoj fazi možemo posumnjati da se radi o fibrokartilogenom embolizmu. Međutim, dijagnostika magnetnom rezonancom je neophodna kako bi se potvrdila dijagnoza. Ova procedura radi se u sedaciji, jer je potrebno da pacijent u potpunosti miruje tokom pregleda.

Koja je terapija za FCE?

Fibrokartilogeni embolizam je za razliku od hernijacije intervertebralnog diska stanje koje se ne rešava hirurškim putem iako oba stanja imaju vrlo slične kliničke simptome. S toga je pregled magnetnom rezonancom veoma važan kako bi se dala tačna dijagnoza.

Fizikalna terapija i potporna terapija su najvažniji koraci u lečenju fibrokartilogenog embolizma. Fizikalnom terapijom povećava se pokretljivost zglobova, smanjuje spazam i atrofija mišića što dovodi do bržeg oporavka ljubimca.

Koja je prognoza?

Prognoza za oporavak zavisi od obima oštećenja kimene moždine. Neurološkim pregledom se utvrđuje da li ljubimac ima očuvan osećaj dubokog bola (zadavanjem bolnog stimulusa na vrhove prstiju). Očuvan osećaj dubokog bola ukazuje na to da postoje očuvana nervna vlakna i da kičmena moždina ima kapacitet i mogućnost da se oporavi. Teško je proceniti u kojoj meri i za koje vreme će biti potrebno da dođe do oporavka. Oporavak može trajati danima, nedeljama a ponekad i mesecima. U većini slučajeva ljubimci pokazuju znake poboljšanja za nedelju ili dve, a potpuni oporavak zahteva duže vreme. U toku oporavka važno je obratiti pažnju na pražnjenje mokraćne bešike, jer u nekim slučajevima dolazi do nemogućnosti voljnog uriniranja.

Iako patofiziologija fibrokartilogene mijelopatije nije u potpunosti shvaćena, smatra se da nakon oporavka postoji mala šansa da se oboljenje povrati.

Feline Orofacial Pain Syndrome

Šta je FOPS?

Sindrom orofacijalnog bola kod mačaka je oboljenje koje karakteriše pojava bola što je praćeno samopovređivanjem lica i jezika, kao i drugim bihevioralnim promena  koje ukazuju na bol i nelagodnost u ustima i na licu ( kao što su neprekidno lizanje i žvakanje). Ovu pojavu izaziva neuropatska bol slična trigeminalnoj neuralgiji kod ljudi.

Koji su simptomi FOPS-a?

FOPS karakteriše osečaj nelagodnosti na licu i jeziku, koji se kod mačaka primećuje kao neprestalno lizanje, žvakanje i pokušaj da se šapama ukloni bolnost sa lica. Kod težih oblika može doći do automutilacije – samopovređivanja jezika i nastanka težih povreda lica, koje čak mogu zahtevati hiruršku intervenciju.

U gotovo svim slučajevima bolnost je veća sa jedne strane lica. Pojava bolnosti je najčešće epizodična i  izazvana određenim stimulusom – pokretom jezika prilikom lizanja, hranjenja ili pijenja. Epizoda bola moze trajati nekoliko minuta do nekoliko sati a često joj predhodi anksiozno ponašanje. Kod mačaka kod kojih su episode bolnosti duže, češće se javlja pojava automutilacije, anoreksije i odbijanja hrane.

FOPS se najčešće javlja kod Birmanske rase, ali se viđa često i kod Sijamske, Tokinške, Burmila i domaće kratkodlake rase. Smatra se da postoji nasledna komponenta. Može se javiti u bilo kojoj starosnoj dobi, međutim u velikom broju sučajeva javlja se u periodu zamene mlečnih zuba stalnim. Oralne lezije, bolesti zuba i stress mogu pogoršati ili izazvati stanje.

Šta je uzrok FOPS-a?

FOPS je stanje slično trigeminalnoj neuralgiji kod ljudi i predstavlja neurološku bol usled poremećaja rada nervnog sistema koji proizvodi prenaglašene signale za bolnost. Trigeminalni nerv sprovodi senzorne informacije  (za dodir i bol) sa lica i usana do mezga. Kod FOPS-a, kada je nerv nadražen, kod promene zuba ili dentalne bolesti šalje neadekvatno pojačan signal za bolnost.

Spoljašnji faktori mogu uticati na pojačanje neurološke bolnosti – kao što na primer glavobolja može biti pojačana usled stresa.

Najčesći spoljni uticaj koji je okidač pojave FOPS-a je stresna interakcija sa drugim mačkama, poseta veterinaru itd.

Kako se FOPS dijagnostikuje?

Ne postoji specifičan test za ovo oboljenje i dijagnoza se postavlja na osnovu karakterističnih kliničkih simptoma, kao i eliminacijom drugih mogućih uzroka bolnosti.

Neophodno je :

1. Isključiti druge uzroke facijalne i oralne bolnosti

Vrši se pregled usne duplje kako bi se utvrdilo prisustvo bolesti zuba ili druge patologije.

Dentalne bolesti mogu izazvati nelagodnost, bol i predstavljati stres za životinju. Samim tim mogu biti okidač za ispoljavanje ove bolesti. Međutim, razlika između drugih bolesti i FOPS-a je što je ovo izuzetno jaka  bolnost praćena pojavom samopovređivanja.

U nekim slučajevima je potrebno uraditi  dodatne testove i RTG dijagnostiku kako bi se uočile bolesti zuba koje se ne mogu videti na regledu.

2. Isključiti druge uzroke bolnosti

Neurološki pregled

Iako FOPS je stanje prouzrokovano poremećajem funkcije trigeminalnog nerva, testovi kojim se ispituje funkcija trigeminalnog nerva neće pokazati deficite na pregledu.         Ovi testovi obuhvataju blago dodirivanje lica , usana i očiju kako bise na osnovu reakcije utvrdilo da li je osećaj odnosno senzorna funkcija (trigeminalnog nerva) očuvana.

Da bi se utvrdilo da li postoje strukturne promene na trigemnalnom nervu neophodan je pregled magnetnom rezonancom.

3. Tretman dentalnih bolesti

U većini lučajeva periodontalne bolesti su okidač  za FOPS i veoma je važno da se tretira čak i ukoliko postoje samo znaci blažeg gingivitisa – inflamacje desni.

Mačke su  predisponirane za pojavu resorptivnih lezija, koje mogu biti skrivene ispod plaka ili otečenih desni. Resorptivne lezije  karakteriše gubitak gleđi na zubu, gde pulpa ostaje izložena spoljim uticajima, što je izuzetno bolno. Veoma je važno da se ozbiljno pristupi lečenju ovih stanja.

4. Identifikacija i uklanjanje stresnih faktora

Kako uticaji spoljne sredine mogu uticati na pojavu FOPS-a, važno je identifikovati te faktore. Socijalni stres i nekompatibilnost jedinki koje žive u grupi može imati uticaj na nastanak FOPS-a.

Faktori koje treba uzetiu obzir:

Da li mačka ima teritoriju na kojoj se oseća sigurno (sopstveni posip, mesto gde se hrani i odmara)?

Da li dolazi u kontakt sa nekompatibilnim životinjama putem vizuelnog kontakta (npr. kroz prozor)?

Da li može nesmetano da se  kreće svojom teritorijom (da li joj druga jedinka blokira prolaz)

Da li ima odgovarajuću privatnost i sigurnost, kao što su mesta za skrivanje, penjanje ?

Kako se FOPS tretira?

Osnovni cilj terapije je da se smanji nelagodnost, umanji mogućnost samopovređivanja. Da se identifikuju i preveniraju faktori koji su okidač FOPS-a.

1. Prevencija samopovređivanja

Sve dok se ne ukloni bolnost, samopovređivanje se sprečava stavljanjem Elizabetanske kragne/ ili bandažiranjem šapa. Sprečavanje samopovređivanja bez pokušaja da se bol kontroliše nije adekvatna terapija.

2. Identifikacija i tretman dentalnih bolesti

3. Identifikacija I smanjivanje stresnih uticaja iz spoljne stredine

Neophodno je da osnovne potrebe mačke mogu da budu zadovoljene:                        kao što su dostupnost vode, hrane, posipa, mesta za odmor, i nesmetno kretenje teritorijom.

Upotreba ulja Valerijane ili Feromona F3 putem dispenzera i spreja može imati pozitivan umirujući efekat.

4. Smanjenjje nelagodnosti i bola.

U blažim slučajevima za kontrolu bola koriste se nesteroidni antiinflamatorni analgetici kao što je meloxicam ili opioidi ako što je buprenorfin. Međutim ovi analgetici nisu uvek efikasni za kontrolu neurološkog bola. Lekovi koji se koriste za kontrolu bola neurološkog porekla su najčešće antiepileptici kao što su fenobarbiton, karbamazepin, gabapentin ili antidepresivi kao što je amitriptilin. Ovi lekovi umanjuju nadražaj nervai samim tim smanjuju bolnost.

Koja je prognoza za FOPS?

U početnom stadijumu FOPS je  epizodno stanje. Prva epizoda se može desiti pri promeni zuba, a naredna kada se razvije periodontalna bolest kasnije u životu.      Nakon započete terapije nelagodnost i bol se najčešće umanje nakon 3 dana a obično nestaje ili se znatno umanji nakon 7 dana terapije. Terapija se prekida nakon što je uklonjen uzrok za nastanak FOPS-a . Kod mačaka gde je izazivač bolnosti promena zuba, sa terapijom se prekida kada se završi razvoj stalnih zuba. Lekovi se ukidaju isključivo po savetu veterinara, jer naglo ukidanje antiepileptika može doveti do napada.

Nažalost kod mačaka gde su simptomi FOPS-a konstantni, ređe dolazi do remisije i potreban je dugoročan tretman.

Kod mladih jedinki gde je do prve episode došlo prilikom promene zuba , savetuje se preventiva periodontalnih bolesti kao i život u sredini bez stresnih faktora kako bi se smanjila mogućnost pojave bolesti kasnije.

Da li se jedinke mogu koristiti za priplod?

Smatra se da je FOPS nasledno autozomalno recesivno oboljenje. To znači da su roditelji obolele jedinke ili nosioci ili oboleli od ove bolesti. Kako spoljni faktori imaju veliki uticaj, ne znači da ce svaka mačka koja nosi gen imati kliničku sliku bolesti. Što znači da se simptomi mogu razviti i nakon što je jedinka korišćena za priplod. Sve dok ne bude dostupan genetski test, selekcija će biti otežana.

Preporuka je da se mačke kod kojih su se ispoljili klinički simptomi isključe iz priploda.