Ortopedija2019-03-15T15:07:27+00:00

Project Description

ORTOPEDIJA

Najsavremenije napredne ortopedske procedure; TPLO, angularni deformiteti, rani screening displazija

PREDNJI EKSTREMITETI

Oseteohondroza disecans je razvojna bolest koja se javlja u okviru normalne diferencijacije hirskavičavih ćelija i rezultira neuspelom enhondralnom osifikacijom. (Osnovni proces u fetalnom  razvoju skeletnog sistema i stvaranju kosti).

Kod pasa koji brzo rastu, brzi razvoj hrskavice može da nadmaši sopstveno snabdevanje krvlju, izazivajući abnormalan razvoj hrskavice koji rezultira šepanjem, bolom i posledičnim osteoartritisom. U nekim slučajevima promenjeni delovi hrskavice se odvajaju od preostalog dela hrskavičave površine.To se zove osteohondroza disecans (OCD).

Genetski faktori su najvažniji uzrok OCD-a, pogotovo rasna predispozicija, najčešće su to gigantske rase. Različite rase su predisponirane za različita stanja na različitim zglobovima. Npr, na ramenu najčešćeimaju problem  Border Koli, Nemačka Doga i Irski vučiji hrt. Dijeta ili nutritivni restrikicija u prvih nekoliko meseci života, hormonski disbalans ili trauma zgloba, takođe povećavaju rizik od OCD-a.

Većina pasa sa OCD-om pokazuje klinički simptome pre prve godine starosti, mada ponekad, posebno kada je u pitanju OCD ramena, klinički znaci se mogu javiti i kod straijih pasa. Klinički znaci su varijabilni i zavise od vrste zgloba koji je oboleo i veličine defekta hrskavice. Najčešći klinički znaci su šepanje, ukočenost, otok i bol u zglobu, smanjena aktivnost ili generalno potišteno ponašanje.

Dijagnostika OCD-a se sastoji iz više koraka. Prvi u nizu je ortopedski pregled, nakon toga sledi RTG suspektnih zglobova iz više projekcija. Preporuka je da se rentgenska studija radi u sedaciji. OCD se može javiti  u isto vreme kao i druge razvojne bolesti (npr displazija lakta), i tada pacijent može zahtevati napredne dijagnostičke metode CT ili MRI, koje su na našoj klinici dostupne.

Kako se OCD počne razvijati na određenom zglobu; tada počinje da se razvija i osteoartritis ( inflamacija zgloba i njenu pripadajjućih kostiju ) na tom zglobu. Kada osteoartritis počne da se razvija, on se ne može izlečiti ali se mođe uspešno kontrolisati kod većine pacijenata.

Postoji nekoliko opcija za tretman OCD-a ramena. Koji je nabolji tretman za određenog pacijenta zavisi od kliničke i RTG studije tog pacijenta. Konzervativni tretman je obično odgovarajući za pacijente sa malim defektom hrskavice i minimalnim diskomforom, ali većina pacijenta zahteva hirurško rešenje.

Opcije su sledeće:

  • Hirurško uklanjanje hrskavičnog flapa
  • SynaCart
  • Implanti napravljeni po meri

Postoji nekoliko oblika nestabilnosti ramena. Kod nekih pasa se ponavlja iščašenje ligamenata ramena niskog stepena a kod nekih pasa istezanje mišića “rotator cuff –a. Najčešće oboljevaju psi srednjeg doba, atletske građe, velikih rasa. Šepanje se najčešče pogoršava nakon aktvnosti. Kod pasa sa visokim stepenom iščašenja ligamenata i istezanja mišića, ekstremitet je mlitav.

Dijagnoza nestabilnosti ramena se donosi na osnovu testova koji se obično rade u sedaciji ili opštoj anesteziji. Takođe treba uraditi rendgen ramena da bi se proverilo prisustvo osteoartritisa ili MRI, kod pasa kod kojih se sumnja na istezanje mišića.

Tretman nestabilnosti ramena zavisi od stepena uganuća i istezanja, kao i od stepena nestabilnosti. Povrede niskog stepena se najčešće tretiraju konzervativno, anti-inflamatornim lekovima, redukcijom aktivnosti, fizikalnom terapijom i hidroterapijom. Plan fizikalne terapije koja se radi kod  kuće, pravi se za svakog pacijenta individualno.

Povrede visokog stepena zahtevaju hiruršku sanaciju.

Protektivna stabilizacija: hirurška tehnika stabilizacije ramena se radi po ugledu na tehniku za sanaciju povrede mišića rotator cuff-a u humanoj medicini. Ova tehnika ima velikog uspeha.

Artrodeza: kod najtežih slučajeva kao što su nestabilnost visokog stepena, luksacija, artikularna fraktura i artritis, artrodeza je možda najbolja opcija. Ovo se zove “hirurgija spasa”, jer se koristi u onmi slučajevima kad sve druge opcije ne bi bile uspešne. Ova metoda se takođe radi sa velikim uspehom.

Postoji i metoda ugradnje veštačkog ramena.

Reč displazija znači nepravilan razvoj. Lakat je veoma složen zglob jer ga sačinjavaju tri kosti. Ako dođe do toga da se ove tri kosti ne ukapaju apsolutno perfektno, što je posledica nepravilnog razvoja, dolazi do nepravilne raspodele sila na određenim mestima u lakatnom zglobu.

Oblici primarne bolesti hrskavice mogu takođe dovesti do nepravilnog razvoja lakatnog zgloba, što rezultira ozbiljnim  kliničkim znacima. Termin razvojna bolest lakta, je možda bolji naziv za ovo stanje, jer većina ljudi kada čuje reč displazija, pomisli na kuk. Displazija lakta i displazija kuka, obe stanja znače nepravilnost u razvoju zgloba. Kod displazije kuka, rezultat nepravilnosti u zglobu kod svih pasa bude osteoartritis praćen jakom bolom i smanjenim opsegom pokreta. Tretman podrazumeva ili menadžment osteoartritisa ili veštački kuk. Kod displazije lakta, sile koje se koncentrišu na određenim tačkama u zglobu, neće dovesti samo do osteoartritisa (kao kod displazije kuka), već i do diskretnih patoloških entiteta, kao što su frakture unutar zgloba, koje se moraju rešavati odovojeno ili zajedno sa osteoartritisom zgloba.

Do nedavno se verovalo da su ovi patološki entiteti manifestacije različitih patologija na lakatnom zglobu, ali kako su se uočavali u kombinaciji i zajedno dovodili do osteoartritisa lakatnog zgloba, termin displazija lakta sekoristi kao sveobuhvatni naziv za sve njih. Danas smatramo da su ovi patološki entiteti manifestacija iste patologije zgloba, što je nepravilan razvoj zgloba, i zbog toga ih u praksi viđamo zajedno na istom zglobu.

Displazija lakta je najčešnji uzrok šepanja na prednjim nogama kod mladih pasa, veliklih i gigantskih rasa. Većina pasa šepa na jednu, ali može i na obe prednje noge. Može se primetiti klimanje glavom kada je zdrava noga na tlu i podizanje glave u hodu kada je bolesna noga na tlu. Neki psi koji šepaju na obe prednje noge, neće imati šepanje, već neobičan padding hod. Okidač za šepanje je obično dugo mirovanje ili aktivnost. Sa razlogom, mnogi psi šepaju nakon spavanja, kada se zagreju biće normalno aktivni, i šepanje će opet uslediti nakon toga. Kod većine pasa ova bolest se dijagnostikuje pre druge godine života, ali kod nekih šepanje počinje tek u starijoj dobi. Zajedno, displazija lakta i osteoartritis lakta su najčešći uzroci šepanja na prednjim nogama, kod pasa bilo kog doba. Kod malih rasa pasa takođe postoji displazija lakta. Na displaziju lakta treba posumnjati kod bilo kog psa, koji šepa na prednjim nogama, a da uzrok šepanja nije trauma.

Ovo boljenje je u osnovi genetsko,mada utiču i faktori sledine, kao što je gojaznost u dobu šteneta. Najnovije procene su da više od 100 gena utiče na displaziju lakta. Krajnji cilj je da se životinje sa ovim genima prepoznaju i da se isključuju iz priploda.

Kod najvećeg broja pasa obolelih od displazije lakta, patologija uključuje koncentraciju  abnormalnih sila na delu zgloba koji se zove koronoidni izdanak na ulni. Ove abnormalne sile uzrokuju mikroskopske stres frakture na koronoidnom izdanku, što ima za posledicu bol i šepanje. Kod većine pasa, ili mali deo izdanka ili ceo idanak se odvoji od preostalog dela kosti. Ovaj problem se zove fragmentirani koronoidni izdanak (FCP) i jedan je od entiteta koji pripadaju displaziji lakta. Standardna dijagnostička procedura je RTG, ali CT je veoma značajan jer obezbeđuje informacije o suptilnim patologijama kosti ispod hrskavice.

Patern abnormalnog razvoja nije isti kod svih obolelih laktova. Da bi se odredio optimalan tretman za displaziju lakta, potrebno je identifikovati i neutralisati abnormalne sile.

Sile su sledeće:

Inkongruentnost zgloba usled kratkog radiusa

Inkongruentnost zgloba može biti prolazna i stalna. Suptilne razlike u rastu dve kosti koje čine podlakticu (radius i ulna), mogu izazvati ozbiljno prepterećenje koronoidnog izdanka na ulni. Kod nekih pasa problem inkongruentnosti se reši do momenta kada je  doneta dijagnoza displazije lakta, ali posledice ove tranztitne inkongruentnosti su stres frakture koronoidnog izdanka. Tretman ovog problema je obično SCO (subtotal coronoid ostectomy). Potpuno se otkloni fragmentirani deo koronoidnog izdanka ali i jedan jeo koji nije fragmentiran, jer može doprinositi patologiji zgloba, koji ima abnormalnu konformaciju i sklonost inflamaciji. Kada je ovaj tip inkongruentnosti stalan, tretman koji se predlaže je PUO (proximal ulnar osteotomy). Na ovaj način se dužoj kosti ( ulni ), omogući odgovarajuće mesto u zglobu.

Preopterećenje koronoidnog izdanka usled konflikta radiusa:

Kod nekih obolelih laktova, stres frakture koronoindnog izdanka ulne, mogu biti poslednica konstantnog uticaja glave radiusa koja se nalazi pored. Anatomska struktura koja najviše doprinosi ovom ponavljajućem uticaju je grana bicepsne tetive. Ovo može biti zato što svaki put kada se bicepsni mišić kontrahuje,izazove da radius izvrši uticaj na ulnu u regiji koja se zove radialna incizira ulne. (Radial notch). Ovaj problem se rešava hirurškom tehnikom koja se zove tendinizacija bicepsne tetive.

Inkongruentnost ulne

U nekim slučajevima, izrez na ulni je izrazito eliptičan ili je jednostavno pogrešnog oblika i povezan sa ramenom kosti, rezultira ozbiljnim preopterećenjem. Kod nekih pasa ovo izaziva ozbiljnu eroziju hrskavice. Kada se ovo desi opcije za tretman zavise od entiteta bolesti koje prate razvojni problem i stepena osteoartritisa koji se razvio.

Svaki pas sa displazijom lakta ima određeni stepen osteoartritisa u momentu davanja dijagnoze displazije. Ovo može biti posledica odlomljenog fragmenta, koji se ponaša kao “kamen u cipeli” u zglobu, ili netretirane inkongruentnosti zgloba između radiusa i ulne ili humerusa i ulne.  Hirurški tretman displazije lakta ima za cilj  da tretira trenutni izvor bola i da minimalizije verovatnoću progresije osteoartritisa. Konzervativni tretman displazije lakta ima za cilj da minimalizuje bol i sačuva pokretljivost zgloba, ali nema mogućnost sprečavanja progresije osteoartritisa.

Klinički uticaj osteoartritisa lakta je nepredvidiv, i bez obzira na tretman on će se sigurno imati progresiju do određenog stepena. Kod nekih pasa šepanje može biti blago i povremeno, kod nekih pak stalno i ozbiljno. Kada dođe do trajne erozije hrskavice, obično u unutrašnjem delu lakta, konstituiše se zglob između humerusa i koroniodnog izdanka ulne. Ovo može biti posledica bilo kog oblika lakatne inkongruentnosti. U zavisnosti od stepena inkongruentnosti bira se hirurška metoda: Proksimalna ulnarna osteotomija, SHO, CUR ili TER.

DIJAGNOSTIKA

Kod kuće vlasnik primeti šepanje i ukočenost eksteremiteta, a lokalni veterinar primeti bolove u laktu. Na našoj klinici ortoped će uraditi ortopedski pregled i utvrditi tačno poreklo bola, predložiti dalje dijagnostičke metode i razmotriti sa vlasnikom eventualnu hiruršku metodu za sanaciju.

Prva dijgnostička metoda koja se koristi u dijagnostici displazije lakta je RTG. Radiografija najčešće pokaže promene kod bolesnih zglobova, ali ponekad to i nije slučaj. U određenom momentu, promene mogu biti veoma suptilne i teške za detektovanje, sto zbog tipa RTG, što zbog položaja lakta u toku snimanja. Na našoj klinici postoje napredne diajgnostičke metode kao što su CT i MRI, koje su u današnje vreme neophodne u dijagnostici displazije lakta.

U dijagnostici displazije lakta kao dodatak radiografiji koristimo CT i artroskopiju. CT snimanje se radi u sedaciji ili opštoj anesteziji. To je veoma senzitivan metod za dijagnozu stres fraktura koronoidnog izdanka ulne i za procenu inkongruentnosti lakta i kosti ispod hrskavice. CT nam daje veoma korisne informacije za planiranje tretmana displazije. Kada sumnjamo na displaziju, najčešće preporučujemo CT kao metodu izbora. Kompletna studija je gotova za nekoliko minuta i daje nam tridimenzionalnu sliku kompletnog procesa bolesti.

Artroskopija je metoda koja predstavlja zlatni standard kada su u pitanju problemi sa zglobovima. Ovo je procedura koja se obavlja u opštpj anesteziji. Artroskopija nam omogućava panoramski pogled unutar zgloba. Kod pasa kod kojih oba lakta zahtevaju tretman, artroskopija i hirurgija se izvode kao jedna hirurška procedura u okviru jedne opšte anestezije. Ako se do rešenja problema dođe artroskopski, pacijent se mnogo brže oporavlja nego kada se izvodi klasična hirurgija.

TRETMAN

Konzervativan tretman displazije lakta

Konzervativan tretman je opcija kod pasa koji pored displazije imaju i osteoartritis. Konzervativan tretman se koristii kao dopuna hirurškoj sanaciji. Kamen temelajc ove metode je menadžment telesne mase, fizikalna terapija, prilagođavanje aktivnosti i anti-inflamatorni lekovi protiv bolova. Takođe nudimo i regenerativne vrste terapija, kao što je PRP. Fizikalna terapija neće otkloniti artritične promene u zglobu, ili uticati na bol, sam po sebi, ali će značajno doprineti pokretljivosti artrirtičnog zgloba ili poboljšati oporavak artritičnog zgloba nakon hirurgije.

Hirurški tretmani displazije lakta

Artroskopsko odstranjivanje fragmenta

U nekim slučajevima, u vreme postavljanja dijagnoze, fokus je samo na fragmentiranom koronoidnom izdanku. Kod pasa kod kojih se artroskopski odstrani fragment, CT i artroskopija pokazuju trenutnu situaciju u izglobu, odnos između radiusa i ulne, i preostali deo koronoidnog izdanka , kao i procenu za mikrofrakture. Veliki broj pasa se veoma brozo oporavi nakon artroskopskog odstranjivanja fragmenta, i ovo poboljšanje ostaje dugoročno. Naravno, kao što smo već ranije rekli, dugoročna prognoza zavisi od stepena osteoartritisa.

Tendinizacija bicepsne tetive (BURP)

U nekim slučajevima, prepoznajemo specifičan patern stres fraltura na koronoidnom izdanku ulne, koji je posledica radialno ulnarnog konflikta. Ovom konfliktu doprinose prekomerne ponavljajuće sile, nepodesne za jednu granu bicepsnog mišića koja se hvata za sam koronoidni izdanak. Iako patologija nije na samoj tetivi, prekomerne sile u zglobu sa lošom geometrijom doveode do mikrofraktura i krajnjom fragmentacijom. Ova procedura dovodi do neutralizacije ovih sila. Preostali deo bicepsnog mišića što se kači za radius nije problematičan, a kako biceps ima ulogu u fleksiji lakta zajedno sa m. brachialis, ova metoda ne ostavlja mehaničke posledice.

Subtotalna koronoidna osteotomija (SCO)

Kada postoje difuzne stres frakture na celom koronoidnom izdanku ulne, trebalo bi odstraniti veliki deo koronoidnog izdanka. Posle ove procedure oporavak je izuzetno dobar, brz i dugoročan. Naravno izvestan je napredak osteoartritisa kod svih pasa koji imaju bolest medijalnog kompartmenta lakta. Preporuka je uvek dopunska fizikalna terapija.

Proksimalna abduktivna ulnarna osteotomija (PAUL)

PAUL je intervencija koja uključuje kontrolisani rez na samoj ulni. Koristi se ogovarajuća pločica i šrafovi dok kost ne zaraste u novoj poziciji. Hirurgija ima za cilj da poništi opterećenje medijalnog kompartmenta lakta, smanji bol i poboljša pokretljivost eksteremiteta.

Proksimalna ulnarna osteotomija (PUO)

Kod nekih zglobova, stres frakture na koronoidnom izdanku ulne nastaju kao posledica kratkog radiusa, i takva inkongruentnost je permanentna. Kod ovakvuh laktova cilj je da se smanji bol i spreči dalja progresija osteoartritisa. Ovo se postiže rezom na ulni ispod lakatnog zgloba. Ova tehnika se može koristiti kada ima konflikt između humerusa i ulne.

Oseteohondroza disecans je razvojna bolest koja se javlja u okviru normalne diferencijacije hirskavičavih ćelija i rezultira neuspelom enhondralnom osifikacijom. (Osnovni proces u fetalnom  razvoju skeletnog sistema i stvaranju kosti).

Kod pasa koji brzo rastu, brzi razvoj hrskavice može da nadmaši sopstveno snabdevanje krvlju, izazivajući abnormalan razvoj hrskavice koji rezultira šepanjem, bolom i posledičnim osteoartritisom. U nekim slučajevima promenjeni delovi hrskavice se odvajaju od preostalog dela hrskavičave površine.To se zove osteohondroza disecans (OCD).

Genetski faktori su najvažniji uzrok OCD-a, pogotovo rasna predispozicija. Najčešće su to Labradori ali i sve druge gigantske rase. Različite rase su predisponirane za razvoj ovog stanja na različitim zglobovima.  Dijeta ili nutritivni restrikicija u prvih nekoliko meseci života, hormonski disbalans ili trauma zgloba, takođe povećavaju rizik od OCD-a.

Većina pasa sa OCD-om pokazuje klinički simptome pre prve godine starosti, mada ponekad, posebno kada je u pitanju OCD ramena, klinički znaci se mogu javiti i kod straijih pasa. Klinički znaci su varijabilni i zavise od vrste zgloba koji je oboleo i veličine defekta hrskavice. Najčešći klinički znaci su šepanje, ukočenost, otok i bol u zglobu, smanjena aktivnost ili generalno potišteno ponašanje.

Dijagnostika OCD-a je multimodalan proces. Prvi u nizu je ortopedski pregled, nakon toga sledi RTG suspektnih zglobova iz više projekcija. Preporuka je da se rentgenska studija radi u sedaciji. OCD se može javiti  u isto vreme kao i druge razvojne bolesti (npr displazija lakta), i tada pacijent može zahtevati napredne dijagnostičke metode CT ili MRI, koje su na našoj klinici dostupne

Kako se OCD počne razvijati na određenom zglobu; tada počinje da se razvija i osteoartritis( inflamacija zgloba i njenu pripadajjućih kostiju) na tom zglobu. Kada osteoartritis počne da se razvija, on se ne može izlečiti ali se mođe uspešno kontrolisati kod većine pacijenata.

Tretman displazije lakta zavisi od veličine defekta na hrskavici. Kod malih oštećenja, metoda izbora je hirurško uklanjanje (debridment) hrskavičnog flapa. Kod velikih oštećenja, opcija je i SOR (synthetic osteochondral replacement) ili SynaCart.

Neujedinjeni ankonealni izdanak je stanje u kom koštana protuberancija u laktupostaje odvojena od ulne. Ovaj odvojeni koštani fragment izaziva bol i šepanjei doprinosi oštećenju lakatnog zgloba.

Ovo stanje je najčešće dijagnostikovano kod Nemačkih ovčara i Bernskih planinskih pasa. Ovo stanje je posledica inkongruentnosti lakta (inkongruentnosti ulne ili sindroma kratke ulne). Kod većine pasa ovo stanje stvara veliki bol i očigledno šepanje. Postizanje optimalnog ishoda zavisi od rane dijagnostike i tretmana.

Za dijagnostiku najčešće se  koristi radiografja. U nekim slučajevima imamo suptilne promene, kada ankonealni izdanak  ostane blago vezan za kost, neophodan za dijagnostiku je CT.

Kod pasa koji imaju neujedinjeni ankonealni izdanak, najbolji ishod se postiže ranom hirurškom intervencijom. Hirurgijom se pravi ponovno spajanje ankonealnog izdanka, ali je to preporučljivo samo kod pasa kod kojih je rano dijagnostikovano ovo oboljenje i  kod kojhi ankonealni izdanak nije promenio oblik. Kod hroničnih slučajeva kod kojih je fragment promenio oblik, najčešće je najbolji tretman odstranjivanje ankonealnog izdanka.

Karpalna hiperkstenzija je najčešća povreda koja se dešava kod velikih aktivnih pasa. Mada, ovu vrstu povrede mogu imati i mali psi. Znaci za uzbunu kod ovog stanja su šepanje, otok karpalnog zgloba, priljubljivanje šape za podlogu u toku aktivnosti i prekomeran pokret karpusa (hiperekstenzija).

Postoje tri najčešće povrede karpalnog zgloba koje uzrokuju hiperekstenziju.

  1. Kod prve vrste oboljevaju štenci i ova forma uključuje nepravilan razvoj ligamenata koji podržavaju karpalni zglob. Oboleli štenci hodaju sa prekomernom ekstenzijom karpusa (taj hod liči više na hod medveda, nego na hod psa). Najčešće su oba karpalna zgloba u problemu, a u nekim ekstremnim slučajevima uključeni su i tarzalni zglobovi. Štenci koji imaju labavost ligamenta i kasniju hiperextenziju karpusa kao rezultat prolongirane imobilizacije imaju problem samo sa bandažiranom nogom.
  2. Druga vrsta povrede je trauma. Postoje različiti stepeni uganuća karpusa. Obim šepanja i otoka zgloba zavise od ozbiljnosti traume. Neki psi će imati očigledan nepravilan stav sa neadekvatnim odstupanjem povređenog zgloba.
  3. Treća vrsta je degenerativna hiperekstenzija zgloba. Ovo se najčešće dešava kod starijih pasa Koli rase. Tendencija jednog ili oba karpalna zgloba je da postepeno postaju labaviji, do potpunog kolapsa.

Ovakvi i slični problemi se mogu javljati na više zglobova i tada govorimo o poliartritisima. Takav je na primer reumatoidni artritis koji se javlja i kod pasa i kod mačaka i može biti na svim zglobovima.

Dijagnostika karpalne hiperekstenzije se sastoji iz više koraka. Prvi u nizu je ortopedski pregled, nakon toga radiografija, potencijalno u sedaciji ili opštoj anesteziji. U okviru radiografske studije rade se “stes projekcije”. Ovo podrazumeva RTG projekcije karpusa u poziciji koja potpuno oslikava stepen hiperekstenzije. Ovo omogućava ortopedu da vidi koji ligamenti su oštećeni i olakšava donošenje odluke vezane za tretman.

Slučaj vašeg psa će možda zahtevati napredne dijagnostičke metode CT ili MRI koji su dostupni na našoj klinici. Na osnovu kompletne dijagnostike ortoped donosi odluku da li je za pacijenta dovoljan konzervativan tretman ili je potrebno hirurško rešenje.

Ortopedski pregled nam daje ideju koja je priroda problema. Specijalni RTG testovinam daju informaciju koji su ligamenti oštećeni. Kod pacijenata kod kojih se sumnja da postoji fraktura ali se ne vidi na RTG, preporučuje se CT.                                                   MRI takođe može dati korisne informacije.

Koji je tretman adekvatan za karpalnu hiperkstenziju, zavisi od osnovnog uzroka. Konzervativni tretman podrazumeva udlage ili bandaže i fizikalnu terapiju. Ovo je opcija za razvojnu hiperekstenziju i za hiperekstenzije malog stepena. Karpalne bandaže se prave po meri.

Ako je uzrok hiperekstenzije fraktura, tada se vrši hirurška sanacija frakture i kompletna stabilizacija zgloba. U zavisnosti od stepena povrede, karpus se može delimično ili potpuno stopiti.

Ozbiljne povrede, uganuća visokog tepena i degenerativne hiperekstenzije se rešavaju potpunom fuzijom karpalnog zgloba i to se zove pankarpalna artrodeza. Pankarpalna artrodeza predstavlja fuziju antebrahijuma sa metakarpalnim kostima preko karpalnog zgloba, koristeći kombinaciju pločica i šrafova.

Ako imamo dijagnozu imunomedijatorskog poliartritisa, tretman je obično medikamentozan. Retko, radi se pankarpalna artrodeza kod pasa i mačaka koji imaju ozbiljan poliartritis.

ZADNJI EKSTREMITETI

Reč displazija znači nepravilnost u razvoju. Displazija kukova je genetsko oboljenje pasa koje ima tendenciju ka razvoju “labavosti” kuka u toku ranog razvoja psa. Displazija kukova nije urođeno oboljenje jer se oboleli pacijenti rađaju sa morfološki normalnim kukovima. Meka tkiva (ligamenti i zglobna kapsula) koji normalno stabilišu zglob kuka, u prvih nekoliko nedelja života postaju mlitavi. Posledica ove labavosti jeste da normalan kongruentan zglob, postane inkongruentan. I glava butne kosti i acetabulum postaju sve više zaravnjeni. Psi sa displazijom kukova posledično razvijaju osteoartritis na obolelom zglobu. Većina pasa ima displaziju na oba kuka.

Displazija prevashodno ima genetsku etiologiju iako gojaznost u prvim mesecima života može uticati da se kod pasa koji poseduju gene za displaziju, razvije i klinička manisfestacija. Trenutna istraživanja pokazuju daje više od 100 gena uključeno u nastanak displazije kukova. Važno je znati da uticaj sredine ne može užrokovati displaziju kukova ali može dovesti do kliničke manifestacije kod životina koje nose u sebi gene za displaziju kukova. Ne postoje dokazi da preterana aktivnot u dobu šteneta dovodi do razvoja displazije kukova.

Displazija kukova je najčešće ortopedko stanje kod pasa. Najviše oboljevaju veliki psi iako mogu oboleti i mali psi i mačke. Postiji mnogo kliničkih znakova displazije kukova, a dijagnostikuje se najčešće između 6. i 12. meseca starosti. Klinički znaci su mnogi: ukočenost ekstremiteta, izbegavanje aktivnosti, otežano ustajanje i leganje, otežano  penjanje i silaženje uz i niz stepenice, nepravilnosti u hodu i šepanje na jednu ili obe zadnje noge. Psi retko pokazuju bolnost kod kuće, iako je ovo stanje izuzetno bolno prilikom ekstentije kuka.

Bol izazivaju ponavljajuća istegnuća zbog labavih stabilizatora kuka, i mikrofrakture kosti i hrskavičnih površina koje se trljaju jedna o drugu. Erozije na hrskavici se vremenom povećavaju i pogoršavaju, a bol je rezultat sveukupnog procesa na zglobu koji se zove osteoartritis.

Dijagnostika displazije se sastoji iz više dijagnostičkih koraka:

Klinički znaci koje vlasnik može primetiti kod kuće: ukočenost ekstremiteta, izbegavanje aktivnosti, otežano ustajanje i leganje, otežano  penjanje i silaženje uz i niz stepenice, nepravilnosti u hodu i šepanje na jednu ili obe zadnje noge, neki pacijenti pokazuju bolnost.

Veterinar na pregledu može da primeti nepravilnot u hodu i bolnost u kukovima. Ukoliko se postavi sumnja na displaziju potrebno je uraditi radiografski snimak kukova. Promene se najčešće vide na kukovima ali to ne mora uvek biti slučaj.

Na našoj klinici ovakve preglede i snimanja radi ortoped specijalista i za ovu dijagnostičku proceduru pacijen mora biti u sedaciji ili opštoj anesteziji. U nekim slučajevima potrebne su i napredne dijagnostičke metode kao što su CT ili MRI, koje su na nošoj klinici dostupne.

Na našoj klinici dok je pacijen u sedaciji, radi se i ORTOLANI test, specifičan test za procenu labavosti kuka.

Kada se završi dijagnostika, ortoped daje predlog najboljeg tretmana za pacijenta.

Najbolji tretman displazije kuka zavisi od mnogih faktora, ali najvažniji je stepen ozbiljnosti kliničke slike. Kod nekih pasa klinička slika je blaga, kod nekih je dijagnoza displazije slučajan nalaz, otkivena u toku razvojnog snimanja za displaziju kukova. Kod nekih pasa, klinički simptomi su očigledni i terapija ne treba da tretira samo trenutan problem, već i potencijalne probleme u budućnosti.

Konzervativan tretman displazije kukova je preporučen kod pacijenata kod kojih je displazija kukova slučajan nalaz. Kod pasa sa kliničkim simptomima, odgovor na konzervativni tretman zavisi od jačine bola poreklom od displastičnog kuka. Konzervativni tretman podrazumeva kontrolu telesne mase, kontrolu aktivnosti,  fizikalnu terapiju i anti-nflamatorne lekove protiv bolova. Kratkotrajno, najveći broj pasa odgovori na ovaj tretman. Nažalost, napredak je veoma retko dugoročan. Najveći broj pasa kako vreme prolazi zahteva sve veću restrikiciju aktivnosti i konstantu podršku inti- inflamatornih lekova protiv bolova. 9 od 10 pacijenata reaguje bolno pri manipulaciji kuka.

Hirurški tretman displazije kukova

Juvenilna pubična simfiziodeza (JPS)

Hirurgija uključuje indukovanu preuranjenu fziju delova pelvisa, na način da se preinači rast, tako da se sistem “loptica i čašica”  poboljša. Ovo je jednostavna procedura koja podrazumeva električnu kauterizaciju dela pubisa ( sa donje strane pelvisa). Da bi ova procedura bila efikasna, pacijent najviše može biti star 5 meseci i nivo labavosti kukova mora biti blaga do srednja. JPS se smatra profilaktičkom metodom. Svi psi kojima je urađena JKP moraju se sterilisati.

Trojna pelvična osteotomija (TPO)

Ovo je hirurška metoda koja podrazumeva hiruršku modifikaciju postojećeg zgloba kuka sa ciljem da se poboljša hvatanje loptice u postojećoj čašici. Rade se tri reza na kosti oko čašice i tako kreirani segment se rotira do tačke da omogući optimalno hvatanje u kuku. Segmenti kosti su fiksirani u novoj poziciji uz pomoć pločice i šrafova. Srastanje traje između 4 i 6 nedelja. TPO je efikasan samo kod pasa koji imaju labavost kuka, ali ne i druge karakteristike displazije kao ni osteoartritis.Procena za TPO obuhvata seriju specifičnih testova i korišćenje naprednih dijagnostičkkih procedura. Kod pogodnih pasa se preporučuje artroskopija radi procene stanja hrskavice. U novije vreme razvijena je i tehnika koja zahteva samo dva reza na kosti i zove se dupla pelvična osteotomija (DPO).

Veštački kuk (THR)               

Ugradnja veštačkog kuka je veoma složena hirurška procedura i izvodi je samo iskusan ortoped. Podrazumeva odsecanje kompletnog obolelog zgloba kuka.” Loptica” se menja metalnim implantom, a ” čašica” se menja plastičnim ili metalnim implantom. Implanti se pripajaju za kost uz pomoć koštanog implanta ili imaju sunđerastu prevlaku kroz koju kostmože da propraste. Veštački kuk se najčešće ugrađuje velikim psima, ali se može ugraditi i malim psima i mačkama. Kod pacijenata koji zahtevaju intervenciju na oba kuka, intervencije se nikada ne izvode istovremeno, zbog većeg rizika komplikacija. Uspešnost ove intervencije 90-95%, i već posle nekoliko dana, pacijenti hodaju normalno. Većina pasa povrati potpunu sposobnost u aktivnosti.

Ekscizija glave i vrata butne kosti (FHO)

U slučajevima kada ne može da se ugradi veštački kuk (finanskijski razlozi ili kada individualna anatomija isključuje THR), ova metoda je metoda izbora. U ovoj proceduri glava i vrat butne kosti se potpuno odstrane i tako se formira “lažni” zglob. Bol nestane jer se eliminiše kontakt kostiju, ali formiranje “lažnog” zgloba, ograničava funkciju istog, pa oporavak može biti nepredvidiv kod velikih pasa. Fizikalna terapija je izuzetno važna nakon ove procedure, jer veoma utiče na ishod.

Prednji ukršteni ligament kod pasa je ista struktura kao prednji ukršteni ligament kod ljudi. To je traka od fibroznog tkiva koja povezuje butnu kost  (femur)  sa cevanicom (tibia), sprečavajući da se tibia pomeri unapred u odnosu na femur. Takođe sprečava prekomernu ekstenziju i rotaciju kolena.

Kod ljudi je trauma ovog ligamenta česta pojava, i to najčešće kao sportska povreda. Priroda bolesti ovog ligamenta kod pasa je potpuno drugačija. Retko se dešava da se ligament pokida usled traume, mnogo češće je to degenerativni proces koji se dešava tokom vremena, kada ligament liči na iskrzani konopac. Ovaj uzrok je osnovni razlog zašto su metode za sanaciju rupture kod pasa mnogo drugačije od metoda koje se rade u humanoj medicini.

Kod većine pasa ruptura CrCL je posledica dugoročnog degenerativnog procesa, jer niti od kojih je sačinjen ligament slabe tokom vremena. Još uvek se ne zna osnovni uzrok toga, ali se smatra da najveći uticaj imaju genetski faktori, sa znatnom rasnom predispozicijom (Labradori, Rotvajleri, Bokseri, Retriveri, Westi terijeri, Njufaundlenderi). Dokazi koji podržavaju genetski uzrok, dobijeni su procenom familijarnih linija, gde se pokazivalo da su psi imali rupture ligamenata na oba kolena. Ulogu u uzroku bolesti takođe imaju i gojaznost, inflamatorna stanja zgloba, hormonski disbalans i individualne konformacije.

Šepanje je najčešći klinički simptom kod rupture CrCL. Kod nekih pasa se to može desiti iznenada, u toku ili nakon aktivnosti. Neki psi imaju rupturu na oba kolena, i takvi psi imaju problem sa ustajanjem. Kod ozbiljnih slučajeva, psi ne mogu da ustanu i mogu biti pogrešno protumačeni kao neurološki slučajevi.

Krzanje ligamenta povlači niz kaskadnih reakcija, koje dovode do bola u kolenu i šepanja. I u najranajim fazama, osteoartritis je prisutan. U kritičnoj tački pucanja ligamenta, on gubi svoju mehaničku funkciju, tada je bolno šepanje praćeno mehaničkim šepanjem. Jedan od faktora koji utiču na mehaničko šepanje je oblik vrha tibije, koji ima jako izražen nagib sa zadnje strane.  Posledica ovog nagiba kod pasa sa oštećenim CrCL, je u tome što femur može da klizi nig nagib, svaki put kada se težina prebaci na tu nogu. Kod pasa koji imaju očuvan CrCL, nagib pravi problem samo ako je veoma strm i tada imamo predisponirajuće faktore za bolesti CrCL.

Kod nekih pasa mehanički deficiti imaju za rezultat traumu drugih struktura u zglobu, kao što je npr. meniscus (amortizujeće hrskavice). U momentu kada femur klizi niz nagib tibie, može oštetiti ove hrskavice, pogotovo medijani aspekt.

Dijagnoza rupture CrCL se obično postavlja na ortopedskom pregledu, specifičnim testovima za koleno. Kod pasa sa parcijalnom rupturom CrCL ili ranom degeneracijom ligamenta, potreban je RTG ili MRI. Kod većine pasa, exploratorna artroskopija koristi za potvrdu dijagnoze procene stanja hrskavice.

Konzervativan tretman ove bolesti se veoma retko preporučuje, osim u slučajevima rizične opšte anestezije. Ključne tačke konzervativnog tretmana su kontrola telesne težine, fizikalna terapija, kontrola aktivnosti i nesteroidni anti-inflamatorni lekovi protiv bolova. Ove stvari su veoma važne u kratkoročnom menadžmentu pasa koji su hirurški tretirani, iako je primarni cilj hirurgije da minimalizuje potrebu za dugoročnom kontrolom aktivnosti i lekovima. Psi teži od 15 kg imaju veoma male šanse da bez hirurgije postanu klinički normalni. Psi lakši od 15 kg i mačke imaju bolje šanse, iako oporavak traje mesecima i retko je kompletan.

Hirurški tretman ogleda se u tehnikama koje imaju za cilj da zamene oštećeni ligament i one koje podrazumevaju odstranjivanje pokidanog ligamenta u potpunosti i pravljenjem reza na tibiji i na taj način se menjaju sile koje deluju na koleni zglob.

Tehnike za zamenu ligamenta

Razne hirurške tehnike koje su pandam tehnikama za  ugradnju veštačkog ligamenta koje se rade u humanoj medicini, radile su se i uveterini veoma dugo. Tehike koje koriste transfer lokalnog tkiva imaju najmanje šanse da stabilišu zglob i da on fukcioniše kao normalan zglob ili kao skoro normalan zglob. Ovo se verovatno dešava jer zamensko tkivo nije snažno kao ligament i pozicionirano je u istom biomehaničkom okruženju koje je i izazvalo rupturu pravog ligamenta.

Tehnike protetike ligamenta koristile su se mnogo godina. Ovo su jednostavne tehnike koje su omogućavale pacijentima da se vrate u skoro normalnu aktivnost.  Primarne mane ovih tehnika su njihova nepredvidivost u ranim fazama oporavka i mehaničke ograničenosti kod pasa koji su teški i kod atletskih pasa. Neki psi malo više šepaju dok se ne dogodi poboljšanje. Nekima treba više nedelja dok ne dođe do ooporavka ali mogu imati i stalnu nestabilnost kolena i bol.Varijacije ovih tehnika se najčešće preporučuju kod pasa sa traumatskom rupturom CrCL i kod pacijenata kod kojih je oštećeno više faktora stabilizacije u kolenu.

Kroz decenije, materijali kao što je najlon i mnogi drugi postavljani su između kosti na zadnjoj strani femura (fabella) i tunela na vrhu tibie. Ovo se zove lateralni šav i uspešnost zavisi od vrste materijala i tehnike.

Osteotomije kao tretman rupture CrCL

Ove tehnike menjaju geometriju kolena na način da CrCL nije više potreban da bi se održala stabilnost istog. Postoji nekoliko tehnika koje uključuju menjanje oblika vrha tibije i postavljanjem reza na kosti i na taj način postavljanjem u novu poziciju.

Tibial Plateau Leveling Osteotomy (TPLO)

Ova hirurgija podrazumeva postavljanje polukružnog reza na vrhu tibie i rotaciju platoa tibie dok prethodni nagib na kosti nije vise prisutan. Kost se naknadno fiksira odgovarajućom pločicom i šrafovima.

Tibial Tuberosity Advancement (TTA)

Ova hirurgija podrazumeva iste principe kao TPLO, sa rezom koji se postavlja na tibiji tako da dozvoljava promenu u geometriji. Matematički principi koji stoje iza TTA su mnogo kompleksniji od onih koji stoje iza TPLO. Osnovni princip je da izmenjeni pravac ekstenzije kvadricepsne grupe mišića proizvodi sile preko kolenog zgloba koje neutrališu tendenciju femura da klizi niz nagib platoa tibie. I TTA i TPLO imaju za cilj da ugao između platoa tibie i patelarne tetive bude prav ugao, i na taj način se neutrališe tendencija femura da klizi niz nagib platoa tibie.

Iz razloga što se kost mnogo efikasnije  oporavlja od ligamenta, ove metode daju mnogo veću člvrstinu od metoda za reparaciju ligamenta. Oporavak je znatno bolji, psi hodaju na bolesnoj nozi već 1. do 3. dan od hirurgije. Brz povratak u normalnu aktivnost je veoma važan za teške pse, atletske pse, pse sa blagim šepanjem i kod pacijenata koji imaju bilateralnu rupture CrCL. Kod pacijenta sa bilateralnom rupturom CrCL, TPLO se može izvesti na oba kolena istovremeno. Koja je adekvatnija metoda TTA ili TPLO zavisi od individualnih anatomskih karakteristika životinje. U većini slučajeva obe metode su adekvatne.

Preporučljivo je raditi i artroskopiju radi ispitivanja ostalih struktura u zglobu.

U slučajevima kada je meniscus oštećen onda se radi meniscotomia ili ostranjivanje dela meniscusa. Do oporavka meniscusa dolazi u posebnim okolnostima.

90% pasa kojima su rađeni TTA ili TPLO se vrate u normalnu aktivnost. To znači da vlasnici vise ne primećuju nikakve znake šepanja kod kuće. Mi očekujemo da se pacijenti vrate u fazu neograničene aktivnosti bez postavljanja uslova i lekova. Radni psi se posle ovih intervencija mogu vratiti u službu. Uspeh ove dve intervencije skoro potpuno izjednačen.

Komplikacije ovih intervencija su manje nego kada se radi intervencija lateralni šav. Dve najčešće komplikacije su infekcija i mehaničke komplikacije. Infekcija se tretira antibioticima. U najgorim slučajevima se bakterija nalazi na implantu, i tada se implant mora izvaditi kada kost sraste. Kod većine pacijenta implant ostaje dozivotno, ne mora se vaditi. Mehaničke komplikacije dešavaju kod pasa koji su previse aktivni u period dok kost nije srasla (6 nedelja). Takve komplikacije se najčešće rešavaju mirovanjem, a ponekada se mora raditi revizija. Retke komplikacije istegnuće ili iščašenje u regiji kolenog zgloba ali se uspešno resavaju fizikalnom terapijom.

Patela (kolena čašica) je mala kost koja je pozicionirana odmah ispod tetive umetnutog dela mišića kvadricepsa na vrhu tibije. Patela se ponaša kao tačka oslonca u toku normalne ekstentije kolenog zgloba. Ona klizi gore i dole u žlebu koji se nalazi u prednjem delu kolenog zgloba. Kod nekih pasa patela se luksira (dislocira) iz normalnog žleba. Posledice ove luksacije su nemogućnost adekvatne ekstenzije kolenog zgloba. Pošto je šepanje uzrokovano mehaničkim deficitima obolelog kolena, varirajući su stepeni bola i osteoartritisa.

Luksacija patele je veoma često stanje. Najčešće oboljevaju psi, mada mogu oboleti i mačke, ali najveća je učestalost kod malih rasa pasa. Klinički znaci se javljaju u različitom dobu. Najveći broj pasa pokazuje simptome u dobu šteneta,  ali se simptomi mogu javiti i kod starih pasa. “Krivonogi” psi imaju veću predispoziciju za luksaciju patele. Karakteristično “preskakanje” u hodu  se najčešće viđa, gde životinja nekoliko koraka šepa i nakon toga se vrati u normalan hod. Neke životinje šepaju konstantno a neke životinje sa luksacijom patele na oba kolena imaju ukočen, nezgrapan hod, jer normalna ekstenzija kolena nije moguća.

Ovo stanje je primarno genetsko a posledica je selekcije u uzgoju pasa, gde se favorizuje kriv stav nogu. Životinja se rodi sa normalnim kolenima, ali se nepravilno razvijaju kosti i mišići zadnjih nogu. Najčešći pravac pomeranja patele je na unutra (medijalno). Snažan mehanizam kvadricepsa ima tendenciju da luksira patelu. Žleb u kome se normalno nalazi patela se ne razvija pravilno, i ekstremitet se deformiše.

Kako se patela pomera gore dole, mogu nastajati oštećenja na hrskavici i same patele i grebena koji dodiruje prilikom luksacije. To uzrokuje bol i kaskade za osteoartritis. Takođe abnormalno povlačenje kvadricepsa uzrokuje internu rotaciju tibije u odnosu na femur, što izaziva pritisak na druge strukture u zglobu, kao što je prednji ukršteni ligament. Što je patela više van žleba, plitkost žleba je veća.

Luksacija patele se dijagnostikuje multimodalnom evaluacijom ortopeda. Luksacija se može dijagnostikovati i na rutinskom pregledu veterinara, ili kada je veoma često “preskakanje” u hodu u toku aktivnosti. Kod nas na klinici pored ortopedskog pregleda, preporuka je uraditi i rendgensku dijagnostiku ili napredne dijagostičke metode kao što su CT ili MRI, koji se rade u redaciji ili opštoj anesteziji. U zavisnosti od stepena stanja, može biti potrebna korektivna hirurgija.

Sistem gradacije luksacije patele pravi se prema položaju kolene čašice u odnosu na žleb na femuru:

  1. Gradus I: Kolena čašica se može izbaciti iz žleba samo manuelnom repozicijom, inače je stalno u žlebu.
  2. Gradus II: Kolena čašica se spontano luksira i vraća u žleb.
  3. Gradus III: Kolena čašica je konstantno luksirana ali se manuelno može vratiti u žleb.
  4. Gradus IV: Kolena čašica je konstantno luksirana i ne može se manuelno vratiti u žleb.

Luksacija patele se najčešće dijagnostikuje spontano na kliničkom pregledu. Kada se kod odraslih pasa to nađe kao slučajan nalaz, konzervativan tretman je najbolja opcija. Kod maldih pasa, hirurgija je najbolja opcija, zbog izvesnih deformiteta ekstremiteta koji se razvijaju u slučaju kada se luksacija ne tretira.

Gradusi III i IV luksacije patele su apsolutna indikacija za hirurgiju. Kada psi koji imaju gradus II luksacije patele imaju izražene kliničke simptome, tada se preporučuje operacija. Hirurgija nikada nije preporuka za gradus i lusacije patele.

Luksacija patele može izazvati abnormalnosti u skeletu kao što su krivljenje femura ili tibie.U blažim slučajevima često vidimo gubitak hrskavice na pateli i na žlebu, kao da je hrskavcica mehanički zbrušena sa obe kosti. Kod pacijenta sa medijalnom luksacijom patele često dolazi do rupture prednjeg ukrštenog ligamenta. Kod pacijenata sa kliničkim simptomima najbolje je ne odlagati operaciju.

Osnova konzervativnog tretmana je kontrola tesene mase, fizikalna terapija, korekcija aktivnosti, nesteroidni antiinflamatorni analgetici. Ovaj sistem važi i u postoperativnom toku kod operisanih pacijenata, iako je cilj hirurgije da minimalizuje korišćenje analgetika i omogući normalnu aktivnost.

Hirurški tretman je preporuka za pacijente sa povremenim i stalnim šepanjem kao posledica luksacije patele. Osnovni cilj hirurgije je da stvore normalan položaj mišića kvadricepsa u odnosu na ceo ekstremitet. Ovo zahteva preoblikovanje kosti i rekonstrukciju mekih tkiva.

Transpozija kreste tibie

Najvažniji deo ove procedure je pravilno pozicioniranje patelarne tetive. Iz razloga sto kost zarasta brže od tetive, seče se deo kosti za koji se ova tetiva hvata i pomera se na odgovarajuću poziciju.Pričvršćuje se i kost postepeno zarasta u narednih 4-8 nedelja. Često se pozicionira žica kao dodatak pinovima i to povlači kvadriceps i stvara se balans između žice koja se nalazi na tibii u suprotnom pravcu.

Osteotomija varusa femura

Kod pasa sa velikom krivinom femura, izvodi se njegovo ispravljanje. Ovo se postiže vađenjem klinastog dela kosti, ponekad u tri dimenzije i prepravlja se femur uz pločicu i šrafove. Ovo se radi najčešće kod velikih rasa pasa i pasa sa visokim gradusom luksacije patele. Za ovakve korekcije potrebno je prepoerativno odraditi snimanje skenerom. Jedan ovakav rez na kosti dozvoljava reangulaciju kosti u svim pravcima.

Trohleoplastika

Kada je žleb u kome se patela normalno nalazi plitak, radi se hirurgija koja će taj žleb produbiti. Ova pocedura obuhvata isecanje klinastog dela kosti, produbljavanje žleba i vraćanje klinastog dela kosti na mesto. Ponekad kada je potrebno veće produbljivanje kosti, radi se kosckasto isecanje kosti pre nego klinasto.

Rekonstrukcija mekih tkiva

Kod većine pasa sa luksacijom patele meka tkiva na strani patele su ili previše zadebljala ili previše tanka. Rekonstrukcija podrazumeva da se razlabave zadebljala tiva ili očvrsnu tanka.

Kod operisanih pacijenata postoperativni period obuhvata 6 nedelja i podrazumeva mirovanje i fizikalnu terapiju koju je propisao ortoped. U toku ovog perioda pacijent dolazi na redovne kontrole da bi ortoped pratio stanje i nakon toga postepeno se vraća u normalnu aktivnost koju je imao i pre operacije.

Osteohondroza disecans je razvojna bolest koja se javlja u okviru normalne diferencijacije hirskavičavih ćelija i rezultira neuspelom enhondralnom osifikacijom. (Osnovni proces u fetalnom  razvoju skeletnog sistema i stvaranju kosti).

Kod pasa koji brzo rastu, brzi razvoj hrskavice može da nadmaši sopstveno snabdevanje krvlju, izazivajući abnormalan razvoj hrskavice koji rezultira šepanjem, bolom i posledičnim osteoartritisom. U nekim slučajevima promenjeni delovi hrskavice se odvajaju od preostalog dela hrskavičave površine.To se zove osteohondroza disecans (OCD).

Osteohondroza može da se desi na svakom zglobu na telu ali se najčešće javlja na ramenu, laktu, kolenu i tarzusu.

Genetski faktori su najvažniji uzrok OCD-a, pogotovo rasna predispozicija, najčešće su to Labradori ali i sve druge gigantske rase. Različite rase su predisponirane za različita stanja na različitim zglobovima. Npr,na ramenu najčešće imaju problem  Border Koli, Nemačka Doga i Irski vučiji hrt, a na skočnom zglobu najviše se javlja kod Bul terijera , Rotvajlera i Labradora.Dijeta ili nutritivni restrikicija u prvih nekoliko meseci života, hormonski disbalans ili trauma zgloba, takođe povećavaju rizik od OCD-a.

Većina pasa sa OCD-om pokazuje klinički simptome pre prve godine starosti, mada ponekad, posebno kada je u pitanju OCD ramena, klinički znaci se mogu javiti i kod straijih pasa. Klinički znaci su varijabilni i zavise od vrste zgloba koji je oboleo i veličine defekta hrskavice. Najčešći klinički znaci su šepanje, ukočenost, otok i bol u zglobu, smanjena aktivnost ili generalno potišteno ponašanje.

Dijagnostika OCD-a je multimodalan proces. Prvi u nizu je ortopedski pregled, nakon toga sledi RTG suspektnih zglobova iz više projekcija. Preporuka je da se rentgenska studija radi u sedaciji. OCD se može javiti  u isto vreme kao i druge razvojne bolesti (npr displazija lakta), i tada pacijent može zahtevati napredne dijagnostičke metode CT ili MRI, koje su na našoj klinici dostupne.

Kako se OCD počne razvijati na određenom zglobu; tada počinje da se razvija i osteoartritis( inflamacija zgloba i njenu pripadajjućih kostiju) na tom zglobu. Kada osteoartritis počne da se razvija, on se ne može izlečiti ali se mođe uspešno kontrolisati kod većine pacijenata.

Postoji nekoliko opcija za tretman osteohondroze skočnog zgloba. Koja je najbolja opcija određuje se za svakog pacijenta nakon dijagnostičkih pretraga.

Konzervativan tretman se može preporučiti kada su šepanje i bol i kratkoročni, mada se retko preporučuje kod pasa, osim u slučajevima kada je opšta anestezija kontraindikovana ( ozbiljna srčana oboljenja, imunološka stanja ).                                               Ono što se preporučuje je: postizanje odgovarajuće telesne mase, redukcija aktivnosti, anti-inflamatorni analgetici, suplementi, fizikalna i hidroterapija.

Hirurško odstranjivanje flapa

Hirurško ostranjivanje flapa hrskavice ostavlja mogućnost da se defekt popuni hirskavičnim ožiljkom u narednih nekoliko nedelja. Fibrokartilogeni ožiljak je manje snažan od zdravog zgloba. Mada ovo dozvoljava da se inflamacija u zglobu reši u kratkom roku, postoji mogućnost da se razvije osteoartritis. Stoga se ova hirurgija preporučuje za veoma male defekte. Zbog toga gde se topografski javlja OCD tarzusa, ukoliko se ne tretira, doći će do ozbiljnog dugoročnog oslabljenja zgloba.

Osteohondralni autograft

Artrodeza

Često kod pasa koji imaju veliki osteohondralni defekt ili kod pasa kod kojih ostehondrza dugo traje zapaža se visok stepen osteoartritisa. U ovakvim okolnostima ili se ugrađuje veštački zglob ili se radi artrodeza- hirurška fuzija kostiju sa svih strana, da bi se sprečio bolan pokret zgloba.

Posle teških trauma, za stabilizaciju ovog zgloba, nekada se radi sistem eksterne fiksacije.

Ugaoni ili rotacioni deformitet ekstremiteta je patološka nepravilnost u položaju i stavu bilo kog ekstremiteta. Posledice ugaonih deformiteta su funkcionalno španje kao posledica nepravilnog stava i bolno šepanje kao posledica inkongruentnosti zgloba.

Najčešći uzrok ugaonih deformiteta je asinhroni rast  kostiju koje rastu jedna do druge, gde kost koja stane sa rastom rano ponaša se kao sidro, uzrokujući da se parna kost koja i dalje raste savija i rotira. Odgajivači nekih rasa  kao što su Buldozi, Ši Cu i Lasa Apso imaju tendenciju ka favorizovanju ovog problema, te je u uzgojnom svetu ovih rasa ugaoni deformitet na ceni. U određenim stadijumima ovi deformiteti postaju preterani i izazivaju funkcionalno šepanje i bol. Druge rase razvijaju ugaone deformitete zbog konstantnih traumamtskih povreda u mladosti. Ako se ove povrede dogode na jednoj od parnih kostiju u toku aktivnog rasta, dešava se preuranjeni prekid rasta i razvija se ugaoni deformitet tog ekstremiteta.

Ako vaš pas pripada rasi koja ima kratke krive noge, prepoznavanje pravog problema nije jednostavno. Redovne konsultacije sa ortopedom u toku odrastanja psa mogu biti od velikog značaja. Kod ovakvih rasa šepanje na jednu ili obe prednje noge je najčešći klinički znak ovog problema. Ugaoni deformiteti se događaju i na zadnjim nogama ali znatno ređe nego na prednjim, osim kod Jazavičara, gde se ugaoni defomiteti i na prednjim i na zadnjim nogama razvijaju podjednako. Ako štene ne pripada rasama sa kratkim krivim nogama, a uoči se krivljenje ili rotiranje ekstremiteta, ili šepanje,  konsultaciju sa ortopedom ne treba odlagati.

Ugaoni deformiteti su najkompleksniji ortopedski problem kod pasa. Dijagnostikuju se multimodalnim procesom. Na ortopedskom pregledu se utvrđuje da li je ugaoni deformitet uzrok nelagodnosti Vašeg ljubimca. Potrebno je uraditi RTG snimanje problematične i suprotne noge. U sedaciji ili opštoj anesteziji potrebno je uraditi CT. Skener omogućava trodimenzionalnu sliku što ortopedu omogućava da pripremi hirurgiju za svaki problem pojedinačno.

Prioriteti u tretmanu su:

  1. Ublažavanje bola: ovo se postiže brzom obnovom normalne zglobne kongruentnosti. Najčešće se kraća kost, koja se ponaša kao sindro,seče blizu zgloba i omogućava kosti da se vrati u odgovarajjuću poziciju.
  2. Korekcija svakog ugaonog i rotacionog položaja: ovo se postižesečenjem deformisanih kostiju i pregrupisanjem istih,tako da se susedni zglobovi savršeno prostorno uklope. Kosti su fiksirane u novoj poziciji uz pomoć interne (pločica i šrafovi) ili eksterne fiksacije.
  3. Prevencija daljih deformiteta sa nastavkom rasta: kod nekih mladih životinja sa značajnim potencijalom rasta, segmenti kosti se moraju otkloniti da bi se sprečio ponovni efekat sidra, nakon što se uspostavio normalan položaj ekstremiteta.

Tretman skračivanja ekstremiteta: Kod nekih pasa, rani prestanak rasta utiče na obe kosti u paru. Kod ovih pasa potrebno je uraditi još jednu operaciju gde se postavlja eksterni fiksator koji olakšava dnevno podešavanje i dozvoljava rast ekstremiteta, u toku nekoliko nedelja nakon hirurgije

TELEFON

0652081902

ADRESA

ĐURIĆEVA 6, BEOGRAD

EMAIL

loncarvet@gmail.com

TELEFON

0652081902

ADRESA

Đurićeva 6, Beograd

EMAIL

loncarvet@gmail.com